Др. Томас Бремер, о. Сава Јањић
ХРИШЋАНСТВО ИЗМЕЂУ ПАПСТВА И САБОРНОСТИ

Полагањем буле искључења против патријарха Михаила Керуларија коју је 16. јула 1054. године на престо Свете Софије у Цариграду ставио кардинал Хумерт у име папе Лава Деветог, умрлог три месеца раније, хришћанство је и званично подељено на источно и западно, чиме је почело постојање Римокатоличке цркве и православних цркава у виду посебних целина. Већина теолога на обе стране данас је сагласна да је овај догадај, који се збио пре 950 година и у историји Цркве је познат као Велики раскол, шизма или отпад, био само епизода у неколико векова дугом "процесу "устрањивања" између хришћанског Истока и Запада".

"Деоба Цркве је историјски врло сложена појава у којој се само уз несавестан и тенденциозан приступ може кривица свалити само на једну страну и потпуно ‘оправдати’ друга. Догматски је важно не толико како су се разделиле Цркве, него шта их је поделило - важне су оне тврдње Римске цркве - прво о себи самој (догма о папској непогрешивости), а затим о вери Цркве (учење о Светом Духу, о безгрешном зачећу Богородице), које се по непогрешивом осећању православних налазе у супротности са основном истином хришћанства", истиче протојереј Александар Шмемам, један од водећих теолога 20. века у књизи "Историјски пут православља".

Руски староверци

Реч раскол је руског порекла и њом је означавано "секташтво и цепање Православне цркве у Русији 1666. године", пише у Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије. Патријарх Никон (1652-1658) наметнуо је реформу обреда у Руској цркви у складу са литургијским правилима у источним патријаршијама, односно грчком праксом, што је изазвало раскол са староверцима које је Московска патријаршија на црквеном Сабору 1667. године екскомуницирала као "фундаменталисте". Упркос прогонима број старовераца у Русији до 1917. порастао је на скоро десет милиона, тврди се у "Енциклопедији живих религија".

Иако у ранохришћанској свести, како објашњава Шмемам, "јединство Цркве није доживљавано само као форма, него пре свега као садржина самог хришћанства: Христос је дошао да ‘расејану децу Божју сабере у једно’, да би људе које су поделили ‘природни’ разлози сјединио у натприродно јединство новог народа Божјег ‘у коме више нема ни Јудејаца, ни Јелина, ни роба, ни слободног, ни мушкога, ни женског, него је све у свему Христос’", размимоилажење измеду Рима и Цариграда постају очигледна већ средином 5. века. Убрзана не само богословским, него и различитим политичким, друштвеним и културним приликама које су условиле и два различита "‘режима’ црквене управе, монархију папства на Западу и колегијалну саборност на Истоку", средином 1054. године само су кулминирала у отворен разлаз.

Западна варијанта

У "Енциклопедији живих религија" под појмом Велики раскол помиње се и подела западног хришћанског света на савезе више супарничких претендената на папску столицу у периоду измеду 1378. и 1417. године. Феномен истовременог постојања и деловања неколико папа са својим кардиналима, настао је због спорова око авињонског папства (папа Климент Пети је папски престо преселио из Рима у Авињон 1309. одакле је враћен 1377. године) и неслагања групе кардинала са избором папе Урбана Шестог 1378. године. Они су за папу изабрали Климента Осмог који се вратио у Авињон. Готово 40 година паралелно су постојала два низа папа што је довело до подела меду религиозним редовима и изазвало велику кризу у Римокатоличкој цркви. Оба кардиналска колегијума 1408. отказала су послушност својим папама и заказала Сабор у Пизи , на коме је за поглавара изабран папа Александар Пети, кога ниједан од супарничких папа није признао. Велики раскол је превазиђен тек 1417. године, избором папе Мартина Петог.

Покушаји да се ствари поправе дефинитивно су пропали падом Цариграда у руке крсташа 1204. у Четвртом крсташком походу под папом Инокентијем Трећим који је себе називао "Христовим замеником" и стварањем Латинског царства, што православни никада нису заборавили Риму. Све уније којима је потом покушавано да се превазиђе раскол нису дале резултате. До помака дошло је тек у 20. веку.
Први корак многи виде у уводењу грегоријанског календара у Цариградској патријаршији и Грчкој православној цркви 1923. године, што је већи део православног света одбио да прихвати као "научно дотеривање неисправног јулијанског календара", тврдећи да је реч о "неканонском приближавању инославнима" и цепању "саборности и јединства православне молитве". Промена црквеног календара у Грчкој довела је до досад непревазиђеног раскола и одвајања Грчке старокалендарске цркве.

Званицно, васељенски патријарх Атинагора у Цариграду и папа Павле Шести у базилици Светог Петра у Риму, 7. децембра 1965. године узајамно у исто време повукли су анатеме бачене пре скоро 910 година. Иако су обојица били свесни да "овај гест правде и узајамног опроштаја није довољан да би стао конац разликама измеду Римокатоличке и Православне цркве", овај догадај изазвао је нове потресе у православном свету, где су се одмах чуле опомене да "повлаћење анатема без отклањања узрока који су до њих довели значи баћање анатеме на себе".

Помесне православне цркве досад нису одржале свеправославни Сабор на коме би потврдиле Атинагорино повлачење анатеме и заузеле заједнички став о односима са Ватиканом, због чега је, између осталог, заустављен и теолошки дијалог започет 1979. године између Цариграда и Рима. Православље је скоро четири деценије разапето измеду мишљења блиских Ватикану да би "трећи миленујум могао да буде време обновљеног хришћанског јединства из првог миленијума" и дубоког уверења великог броја теолога да је "тај пут немогућ без враћања Рима на изворне вредности светоотачког предања", као и да је "сваки политички екуменизам за православне неприхватљив".

- Раскол меду хришћанима је скандал за свет. Омета мисију хришћанства. Између источних и западних хришћана има више заједништва, него подела. Не занемарујемо разлике, али нам је важније оно што је заједничко. Циљ екуменског покрета је заједништво у различитости и став Концила је да источне цркве треба да сачувају властите традиције. Али, да бисмо се приближили, потребно нам је још пуно корака, сусрета, како бисмо надвладали постојеће неспоразуме, осуде и клевете - став је Ватикана.
То, међутим, не умањује деликатност будућег приближавања у коме, не малу важност има прикривено ривалство "другог и трећег Рима", Цариграда и Москве, за примат међу једнакима у православном свету, као и положај који у општехришћанском поретку ствари за себе очекује први, стари Рим. Римска курија засад је задовољна сарадњом успостављеном са Васељенском, Јерусалимском, Антиохијском, Александријском, Румунском, Бугарском патријаршијом и Грчком православном црквом. У последње две године тој листи полако се прикључује и Српска православна црква, за коју се многи питају да ли је међу ватиканске дипломатске приоритете доспела као "природни мост" ка дубљем истоку и Московској патријаршији.

ЈеленаТасић

ПротосинђелСава(Јањић)
РАСКОЛ ЈЕ ПОЧЕО РАНИЈЕ

Такозвани Велики Раскол хришћанског Истока и Запада, чији је почетак формално обележен међусобним изопштењима римског кардинала Хумберта и цариградског патријарха Михаила Керуларија 15. јула 1054. године, вишевековни је процес постепеног одступања западне, Римске цркве од Православне цркве и пуноће њеног апостолског и католичанског, саборног предања. Иако су настанку раскола погодовале бурне историјске околности и све веће разлике у језику и култури, посебно после германских најезди на Западу у 5. веку и муслиманске експанзије на Истоку од 7. века надаље, у православној богословској и литургијској свести некадашња православна Римска црква пала је у јерес.

Од времена Јустинијана (6. век) Ромејско царство са седиштем у Константинопољу имало је све мање снаге да очува привремено васпостављени orbis romanus. У западним провинцијама царства, које су преплавиле хорде германских варвара, једина луча светиља остала је Римска црква која је уједно била и једина спона западних Римљана са својом источном браћом и римским културним наследем јелинског Истока.

Међутим, већ од краја 8. до почетка 11. века германска струја у Римској Цркви постепено је потиснула ромејску (византијску). Подршком династији Каролинга папе су задобиле не само духовну власт над некад утицајним западним црквама, него и поседе који су постали основа будуће папске државне моћи. Дух франачког феудализма све се више одражава и на организацију Римске цркве, у којој папа игра улогу монарха, а бискупи улогу њему потчињених феудалних племића. Секуларизација Римске цркве кулминирала је нарочито у периоду измеду 15. и 16. века, у време распојасаних ренесансних папа, што је довело до Реформације и нових раскола, који се настављају до данас у виду многобројних секти и атеистичких идеологија.

С друге стране, Црква на Истоку је била више окренута богатом јелинском богословском и културном наследу, које се још више искристалисало у периоду седам васељенских сабора од 4. до 8. века кроз дела светих отаца. Као црква царског града, патријаршија Новог Рима је сасвим разумљиво узведена на равночастан ниво са црквом старе престонице царства, што је изазвало додатна подозрења. Падом источних провинција под власт муслимана у 7. веку Цариград је коначно постао најутицајнији духовни центар источне икумене и активно се посветио христијанизацији Словена. Западни и Источни Римљани све су теже могли да разумеју једни друге, јер су се већ оформила два потпуно различита црквена и културна менталитета.
Посебно дубок раздор међу црквама створило је једнострано уношење додатка Филиокве у традиционални Символ вере на сабору у Толеду 589. године. Главни носиоци филиоквизма били су германски теолози који су своје учење донели на двор Каролинга где је оно прихваћено као званично црквено учење. Крунисање Карла Великог 800. године у Риму за "римског императора" био је не само непосредан изазов византијском схватању јединствене хришћанске икумене на чијем је челу цар Новог Рима, него и отварање врата за тријумф филиоквизма и поред противљења неких италијанских папа.

Од друге половине 9. века односи измеду Старог и Новог Рима ушли су у фазу драматичне конфронтације. Патријарх Новог Рима свети Фотије (820-886) био је први православни богослов који је аргументовано образложио заблуде франачких богослова и упозорио Римску цркву на опасности које произлазе из њихових новотарија. За време Фотијево одржан је Четврти Сабор у Константинопољу (870/880), који се неретко назива и Осмим васељенским сабором, као последњи заједнички сабор источних и западних отаца који су потврдили јединство православног веровања и осудили промену символа вере, и самим тим учење о Филиокве.

Године 1009. свргунут је папа Јован Осамнаести (последњи православни папа, кога су званично признавали сви источни патријарси). На римску катедру долази низ германских папа, да би већ 1014. папа Бенедикт Осми под притиском цара Хенрика Другог увео Филиокве у римску литургију.

Сукоби између Рима и Константинопоља крајем 9. и почетком 10. века око јурисдикције на југу Италије, неслагања око мисије међу Словенима и други неспоразуми, све су више продубљивали јаз између две сестринске цркве. У намери да политиком диктата разреши ове спорове папа Лав Девети шаље кардинала Хумберта у Константинопољ на преговоре са цариградским патријархом Михаилом Керуларијем. Преговори не само да нису уродили плодом, него су на видело изашле многобројне старе несугласице поводом филиоквистичке јереси, папског примата и других литургијско-правних питања.

Сукоб арогантног кардинала и непопустљивог патријарха завршио се међусобним изопштењима. Иако овом догадају у то време није придаван претерано драматичан значај, њега су историчари касније означили као почетак тзв. Великог раскола, који је, као што видимо, још од раније био узео маха. Премда су 1965. године Васељенски Патријарх Атинагора и папа Павле Шести укинули анатеме из 1054. овај символични акт, као и проримску дипломатију Цариграда остале Православне цркве нису званично признале, нити се од тада до данас однос Цркве према латинским заблудама суштински променио, без обзира на екуменистичку политику појединих епископа. 

Иако до 13. века постоје повремени примери местимично васпостављеног интеркомунија и уверења да теолошке разлике нису непремостиве, коначан печат западном одступништву од Православне цркве дали су крсташки ратови који су се неретко претварали у пљачкашке походе франачких хорди и крваве покоље. Априла месеца 1204. крсташи су заједно са франачким бискупима и опатима у ратним оклопима варварски опустошили престоницу Ромејског царства и убрзо покореном православном становништву једног дела Империје наметнули паралелну латинску јерархију са незаконитим латинским патријархом.

Папе су Латински патријархат свесрдно подржале, као што ће касније подржати и присилно унијаћење у Источној Европи и на Блиском истоку. Унијатска политика и прозелитизам остали су до данас главна оруда Ватикана на традиционално православним територијама. Без обзира на безуспешне покушаје васпостављања црквене уније по римском диктату, у Лиону (1274) и Ферари-Фиренци (1431-1445), за православни Исток папизам је већ био и остао јерес.

Иако је у разним периодима било више или мање компромисних ставова, Православна црква до данас не дозвољава римокатоличко причешће својим верницима, па чак и у самртном часу. Ово општеприхваћено литургијско предање понајбоље указује на предањски православни однос према валидности осталих римокатоличких "светих тајни".

"Велики раскол", дакле, у православној традицији није само несрећна коинциденција историјских збивања, културног удаљавања германизованог Запада од православног Истока или, пак, лингвистичких неспоразума, него видљива пројава многобројних суштинских теолошких разлика измеду учења Православне цркве и папизма, који је извршио корениту ревизију аутентичног хришћанског веровања и хришћанство претворио у хуманистичку религију.

На Западу је папа од епископа Рима и првог по части меду осталим патријарсима проглашен за Христовог заменика на земљи и "главу целог света"(caput totius orbis). По учењу Првог ватиканског сабора (1870) папа је такође ex catedra, као универзални учитељ и пастир, незаблудив "сам по себи, а не по сагласности Цркве" (ex sese, non autemex consensuEccesliae). Папски примат, који је историјска институција, пошто је Рим био престоница царства, на Западу се тумачи искључиво као божанска институција. Она почива на произвољном учењу да су папе ексклузивни наследници Петрови, као да Господ није обећао да ће сазидати Цркву на стени (гр. петра) вере Петрове, тј. вере у Христа као Сина Божијег (Мат 16, 18).

Данас, пак, римокатолички богослови ова погрешна учења маскирају апстрактном идејом папског "примата у љубави" иза којег се и даље крије ригидна римска еклисиологија. Православна црква је сачувала аутентичну саборност епископа чијим помесним црквама председавају првојерарси, који су само по части виши од остале сабраће. Такозвана колегијалност на Западу остала је само декорација папске суверене моћи која је у наше време апсолутизована у виду култа личности папе Јована Павла Другог. Исток је сачувао Христа као главу Цркве, док је на Западу глава де факто постао сам папа као главни кохезивни елемент јединства Цркве.

Филиоквистичка јерес у основи потиче од неразликовања односа између три Божанска лица у вечности и у икономији спасења. Православни Исток тријадолошко јединство превасходно види у личности Бога Оца из кога се вечно рађа једносушни Син и из кога вечно исходи (=ekporeuetai) једносушни Дух, који је по суштини једнако својствен Сину и њиме се у икономији спасења шаље у свет. Средњовековни Запад јединство лица Божијих пре види у метафизичкој божанској суштини, а у намери да потврди јединство суштине Оца и Сина, проглашава да Дух Свети "исходи из обојице вечно као из једног принципа" (ex Utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit, Лион 1274). Филиокве, дакле, није само неканонски додатак православном Символу вере, него, такоде, укида ипостасну разлику измеду Оца и Сина и унижава Духа Светог сводећи га на свезу њихове узајамне љубави.

Озбиљне разлике постоје у схватању човековог спасења од греха и смрти посебно од времена Британца Анселма Кентерберијског (11. век) који сотириологију своди са онтолошке равни на психолошки морализам. Анселмо је грех протумачио као "увреду Божијег достојанства", која се искупљује одговарајућом правно-регулисаном "задовољштином", а спасење од егзистенцијалне смрти се свело на моралистичко учење о оправдању моралним заслугама. Ове и сличне богословске девијације су широм отвориле врата другим новотаријама: учењу о чистилишту и новчаним "опросницама грехова". Папе не само да проглашавају ова учења и обичаје као званично црквено учење, већ у 13. веку уводе и Инквизицију, која је свирепо мучила и спалила хиљаде људи "у велику славу Божију", и која до данас није званично укинута и осудјена, него је само преименована 1906. године у Свети официј.

Подвижничко богословско предање Православне цркве, засновано на апофатичкој методи и активном молитвеном и светотајинском животу, на Западу се своди у уске рационалне оквире схоластицизма. Док је Запад све више хитао у загрљај рационализма, световних универзитета, правних регула и егзактне науке, православни Исток је до 14. века извршио креативну синтезу богословског предања које се до данас непрестано динамички развија у литургијском и богословско-аскетском животу Цркве. Православљу је био и остао стран дух западних богословских реформи и тзв. еволуције догме.

Запад се непрестано мучи како да протумачи творевину Божију и аналитички дефинише и коригује друштвене односе и појаве, док се Православни Исток више бави личним познањем Творца и васпостављењем благодатног односа са Njим (обожења) у Цркви као радионици спасења.

Имајући у виду читав низ поменутих и других озбиљних богословских разлика које су се пројавиле у периоду од краја првог миленијума до данас тзв. "Велики раскол" 1054. године представља само један од догађаја који символички обележавају вишевековни процес постепеног отуђења римокатоличког Запада од Православља. Православне цркве никада нису тражиле доминацију над Западом као римокатоличанство над њима, него само очекују да се у њихову благодатну заједницу западни хришћани врате обновом сопствене древне традиције Римске цркве првих векова и одбацивањем новотарија. Тај процес захтева смирено урастање у православно предање и не може се остварити реформом или декретом, него васцелим преумљењем сваког појединца. Покушаји да се суштинске разлике превазиђу политичким екуменизмом, пијетизмом или заборавом никада неће довести до истинског присаједињења римокатолика Једној Светој Апостолској и Католичанској Цркви Православној.

Аутор језаменик игумана манастира Високи Дечани

СТАВ РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ

Проф.дрТомас Бремер
1054 - ЈУБИЛЕЈ КОЈИ НЕ ТРЕБА СЛАВИТИ

На самом крају Другог Ватиканског концила, 7. децембра 1965. године, папа Павле Шести и Васељенски патријарх Атинагора објавили су заједничку декларацију о укидању међусобних анатема које од 1054. године раздвајају Католичку и Православну цркву. Црквени поглавари говоре о "болним решењима, радњама и догађајима" који су довели до екскомуникација 11. века. Даље наглашавају да су те анатеме биле изговорене против појединаца, а не против друге цркве. Римска делегација је анатемисала тадашњег патријарха и још две личности, а чланови делегације су били анатемисани са цариградске стране.

На основу тога су папа и патријарх изразили своје жаљење због "увредљивих речи, безразложних пребацивања и злих радњи" тадашње епохе и одлучили да се "екскомуникације бришу из памћења и из средине Цркве и да се предају забораву". У документу се даље наглашава да се не моше постићи да изгледа као да ових радњи није било, као и да се не могу укинути све последице које су имале. Али се, исто тако, изразава жеља да овакав чин допринесе даљњем приближавању и помирењу измеду Католичке и Православне цркве.

Истог дана је та одлука била потврђена булом папе Павла Шестог и томосом патријарха и Синода Цариградске цркве.

Ми данас знамо да анатеме из 1054. године нису одмах имале деловање које им се касније приписивало. Као сто је речено у чину њиховог укидања, биле су упућене против појединих личности, а не против друге цркве. Папа Леон Девети је већ био умро док је римска делегација била на путу (што кардинал Умберто, вођа делегације, није знао); овласти делегата у таквом случају постају неважећим. Римска екскомуникација стајала је дакле на веома слабим канонским основама.

Други источни патријарси су дуго времена сматрали да се ради о свађи између римског и цариградског епископа и одржавали су и даље односе са Римом. У неким крајевима су свештеници једне цркве живели под епископима друге; постојала је дакле свест о томе да сви припадају једној те истој цркви. Православна црква је још после 1054. преузела празник преноша мостију светог Николе од Римске цркве (празнује се 9/22. маја).
Пресудан догађај је био Четврти крсташки рат 1204. године (још један тужни јубилеј у овој нашој младој години који не треба славити!) кад су крсташи уместо да ослободе Јерусалим од "неверника" (муслимана), кренули на Цариград, освојили га и установили Латинско царство које је трајало све до 1261. године. То време цар и патријарх су морали провести у егзилу у Никеји. Ови драматични догађаји су показали византијском владару и Источној цркви да их латинска страна не сматра равноправнима и члановима исте цркве, него отпадницима које треба вратити.

Кад се садашњи папа Јован Павле Други пре скоро три године, поводом ускршњег поста у јубиларној 2000. години, јавно извињавао за грешке и грехове Католичке цркве, латинска владавина над Цариградом у 13. веку у том извињењу заузимала је важно место. Поводом свог путовања у Грчку он је своје јавно извињење поновио што је оставило велики утисак на тамошњу Православну цркву која је била доста скептична према планираној посети.

Односи између Католичке цркве и православља били су под утицајем тих догађања и њихових последица све до средине прошлог, 20. века. За време турске владавине није ни било много контаката између две стране, а камоли свести о томе да се источна и западна хришћанска традиција допуњавају међусобно. Прво на латинској, па и на грчкој страни дошло је до уверења да је сопствена традиција једина прихватљива и да приближавање обе цркве може да буде постигнуто само тиме да се друга страна мења и да прихвати принципе дотичне цркве.

Није се правила разлика између садржине заједничке вере, која се не може променити, али коју људски ум и људско размишљање никад не могу у потпуности обухватити, и форме те вере која може да буде у разним облицима. Тек педесетих година 20. века дошло је до првих контаката између Рима и Цариграда. Две велике личности из обе цркве, патријарх Атинагора и папа Јован Двадесетрећи, први су одлучили прекинути ћутњу која је тако дуго стојала између источног и западног хришћанства. Врло полако и опрезно се почело, са разменом телеграма поводом празника и јубилеја.

Следећи папа Павле Шести се више пута састајао са Атинагором, и 1979. су патријарх Димитрије и садашњи папа Јован Павле Други основали мешовиту теолошку комисију која је досад објавила неколико важних и дубоко умних текстова. Ти се документи баве питањима теолошких разлика између Католичке и Православне цркве и покушавају да дају један потпуни поглед на одређене проблеме. Штета је што је тај важан подухват дошао у кризу.

Медутим, са приближавањем цркава и са чешћим и интензивнијим контактима је дошло и до неких конфликата које не треба прећутати. Једна важна тема су католици источног обреда, такозвани грко-католици или "унијати". Тамо, где их има у већем броју, посебно у Украјини и Румунији, али и у неким деловима Блиског истока, они представљају проблем за православне цркве из којих потичу. Сматра се да угрожавају идентитет и опстанак православља у дотичним крајевима.

Месовита теолошка комисија се бавила том темом и објавила текст о томе како унијатство никако не може да буде средство за јединство, али да постојеће гркокатоличке цркве имају, према принципу слободе вероисповести, право да постоје. Међутим, и та изјава није много помогла. Посебно Руска православна црква сматра и даље да Католичка црква врши агресивну експанзију на њену штету. Ово убеђење је повезано са чињеницом да је Руска црква изгубила много парохија у западној Украјини (Галиција) које су се вратиле својој изворној гркокатоличкој цркви чим је она опет могла да постоји легално.

Једна друга тема је повезаност измеду верског и националног припадања у неким крајевима, као на простору некадашње Југославије, али не само ту. То треба да се види у контексту солидарисања Католичке, односно Православне цркве и верника са "својима" поводом разних конфликата, међу њима и ратовима на Балкану, а исто тако у ђирем контексту наводног конфликта измеду цивилизација који неки наговештавају. Али то је појава која се види и у другим деловима свету, и код других култура и вера, и коју не треба довести у везу са (наводном) непремостивом разликом између западног и источног хришћанства. Има доста примера где заједнички живот и заступање заједничких интереса функционишу одлично.

Ови наведени и други разлози допринели су томе да су се односи између две цркве у неким крајевима последњих десетак година погоршали за шта су пример Русија или Украјина. У неким другим су се доста побољшали, као у Србији, Румунији или у Грчкој, где, истина, има само врло мало католика. А, опет, у некима су остали добри како су и одавно били: на Блиском истоку, посебно у Антиохијском патријархату.

Али, свакако се католичко-православни односи данас морају мерити по ономе што је 900 година било: шутња, игнорисање, незнање, чак и насиље и презир. Искуство побољшавања односа између католика и протестаната на Западу, где је та фаза трајала "само" 450 година, показује да не треба да се очекује да се та болна историја може тек тако заборавити. То су папа и патријарх у својој изјави 1965. године и наглашавали. Треба стрпљиво радити на томе да се разлике превазиђу и да Католичка и Православна црква дођу опет до таквог јединства какво је постојало у првим вековима хришћанства. Цркве, ипак, имају већу историју заједништва, него раздељености.

Како је први миленијум био миленијум јединствене цркве, други пак - миленијум раздељености, надајмо се да ће тек отпочети трећи постати миленијум новог и трајног заједништва. Због тога треба да се сетимо онога шта се догодило пре скоро 950 година; ми то не можемо тек тако да заборавимо. Штавише, морамо да се стидимо због неких поступака који су били учињени у име наших цркава. Али, 2004. година не треба да буде јубиларна година јер се не ради о неком догађају којега се с радосћу или с поносом сећамо. Дакле: Не треба славити, него тај датум узети као подстицај за још интензивнији рад и труд на јединство две велике цркве, Католичке и Православне.