Свети Јован Златоусти
БЕСЕДЕ О БРАКУ И ПОРОДИЦИ

„Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви, и он је спаситељ тијела. Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима."

Иоле разуман човек међу највеће благослове сврстава и живот мужа и жене у хармонији.[1] На другом месту он наглашава: друг или пријатељ никада те неће напустити, али муж и жена су бољи од обоје.[2] Од постања Господ је својим промислом дао ову заједницу мужа и жене, и о двома говорио као о једном: мужа и жену створи их[3] и нема више мушког и женског јер сте сви једно у Исусу Христу.[4] Нема тако блиског односа међу људима као што је то у заједници мужа и жене, под условом да је њихова веза таква као што би требало да буде.

Када је блажени Давид туговао за Јонатаном, са којим је био као једна душа, за опис узвишености њихове љубави употребио је ово поређење: Већа ми је била твоја љубав од женске.[5]

Снага супружанске љубави је заиста већа од сваке друге страсти; друге жеље могу бити јаке, али ова никад не слаби. Ова љубав (ерос) дубоко је усађена у наше биће. Неприметно, она привлачи тела мушкарца и жене да се зближе, јер у почетку жена је дошла од мужа, а од мужа и жене настадоше и други мужеви и жене. Видите ли сада како је блиска та заједница и како је њу Господ својим промислом створио од једне природе? Он је дозволио Адаму да узме Еву која му је била више него сестра или кћерка; она је била његово тело. Тако је Господ упутио будуће нараштаје да од тог тренутка постања наставе истим путем. Он није саздао жену независно од мужа, из простог разлога што би је муж сматрао, у том случају, бићем различитог суштатства.

Жену је Господ такође створио немоћну да без мужа рађа децу, тако да жена не би била самодовољна. Уместо тога, Господ је створивши једног човека, Адама, учинио од њега зачетника целог човечанства, и мушког, и женског, као што се и гране дрвета развијају из једнога стабла. На тај начин, Бог је онемогућио мужеве и жене да буду самодовољни и независни једни од других. Касније је Бог забранио мужевима да за жене узимају своје сестре или кћери, да љубав не би била ограничавана само на чланове породица, а одвраћена од других. Све је то садржано у речима Христовим: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско.[6]

Љубав мужа и жене је снага која одржава заједницу на окупу. Мужеви су дужни да оружјем, жртвујући и своје животе, бране ову љубав. Да не постоје дубоки разлози, свети Павле не би говорио тако озбиљно о томе. Зашто би иначе рекао: Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Када у кући влада мир и слога, деца се лепо гаје, домаћинство се одржава, па и рођаци, пријатељи и суседи цене такав успех. Велика се корист на тај начин ствара и породици и држави. Када је обрнуто, настаје неред и збрка. Ако су у војсци војсковође у слози, све се одвија како треба, ако пак нису, ствара се пометња. Исти је случај и у породици. Због очувања мира и склада, апостол саветује: Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Зашто се онда пише на другом месту у Светом Писму: Који год се не одрече жене или мужа не може ме следити.[7] Ако жена треба да се покорава мужу као Господу, зашто онда да се од њега одваја? Она заиста треба да се покорава, али реч „као" не означава увек и једнакост.

Апостол Павле је мислио: „Покоравајте се, знајући да служите Господу (то је он спомињао и другде), чак и када то не чини ради мужа, жена треба да се покорава ради Господа." Можда је чак мислио и на то: „Када вичете на своје мужеве, сетите се да слушајући њих чините своју дужност према Господу". Ко се противи власти, противи се уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе.[8] Како ли ће Господ страшно судити ономе ко се противи не некој спољашњој власти, но власти сопственог супруга коју је Господ од постања дао? Схватимо онда, да муж треба да заузме место главе, а жена место тела, и чујмо шта значи реч „поглаварство": ... Јер је муж глава жени као што је и Христос Цркви и он је спаситељ тијела. Но, као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима. Примећујемо да, пошто каже: „муж је глава жени, као што је Христос глава Цркви", он одмах наставља да је Црква Његово Тело, и Он њен Спаситељ. То је дакле глава што врхуни телу.

У другим посланицама, Павле је већ указао на основе брачне љубави, а мужу и жени означио места која им припадају: Мужу да води и одлучује, а жени да се покорава. Стога, као што се Црква покорава Христу (а Цркву чине и мужеви и жене), тако и жене треба да се у свему покоравају својим мужевима као Господу.

Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву (стих 25). Чули сте већ како је важно покоравање, и сигурно сте се задивили Светом апостолу како је успео да наш живот обухвати, што може да учини само диван свети човек. Добро сте учинили. Но, чујте сада шта вам даље говори, јер још није завршио: Мужеви, вели он волите жене своје као што Христос заволе Цркву.

Видели сте зашто је важно покоравати се, а сада видите зашто је важно волети. Желиш ли да ти се жена покорава као Црква Христу? Онда сноси одговорност за бригу према њој, као што је и Христос за Цркву. Чак и ако треба да поднесеш нова страдања због ње, и свој живот да даш за њу, немој оклевати. Па опет, ти нећеш ништа учинити равно Христовом делу. Ти се жртвујеш за неког ко ти је већ близак, а Христос је дао Себе за ону која му је окренула леђа и омрзнула Га. Као што је Он њу почаствовао својим доласком, ону која се од Њега одвратила, која Га је мрзела и презирала; и као што је Он њу усавршио, не претњама, насиљем или застрашивањем, него својом вечном неизмерном љубављу -тако и ти треба да волиш своју жену. И када те омаловажава, презире и руга ти се, својом љубављу, пажњом и поштовањем ти још увек можеш да је придобијеш и покориш себи. Ништа није тако чврсто као везе љубави што спајају мужа и жену. Слуга се учи покорности страхом, но, чак и он ће да побегне ако га сувише угњетавате.

Али нечији животни сапутник, мајка нечије деце, извор нечије радости никада не сме да буде везана страхом и претњом, него љубављу и трпељивошћу. Какав је то брак када жена страхује од свога супруга? Какво задовољство има муж ако живи са женом која је за њега ропски везана, а не својом слобо-дном вољом? Све сноси због ње, али је никада немој понижавати јер ни Христос никада није понижавао Цркву.

Христос себе даде за Цркву да је освети, очистивши је.... (стих 26). То значи, да Црква не беше чиста. Била је прљава, оскрнављена и срамна. Какву год жену да узмеш, никада нећеш имати онакву невесту какву је имао Христос, и никада се нећеш оженити неком тако страном као што је била Црква Христу.

Упркос свему, он је није презирао нити мрзео, а била ја покварена. Желите ли да вам причам о њеној покварености? Павле каже Некада бејасте у тами.[9] Схватате ли сада како она тамна беше? Ништа није црње од таме. Видите њену пониженост, заблуделост, живот у злоби и зависти, како Павле каже.[10] Сагледајте њену неразумност - била је непокорна и склона свакој пожуди.[11]

Чујете ли шта вам говорим? Била је покварена, језична, са много позледа, а Христос је њу осветио својом жртвом као да беше дивно лепа, одана и млада. Свети апостол се чудио томе говорећи: Једва ко ће умријети за праведника; а за доброга можда би се ко усудио да умре. Али, Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници.Христос умрије за нас.[12]Иако је она била таква, Христос је прихватио и осветио. Очистио је и за њу се жртвовао.

Да је освети, очистивши је крштењем у води, речју, даје стави преда се, славну Цркву, која нема мрље, ни боре, нити што томе слично, него да буде света и непорочна. (стих 26-27). „Очистивши је крштењем," то значи да Он чисти њену нечистоту. „Речју", каже свети Павле. Каквом речју? У име Оца и Сина и Светога Духа.[13] Но, Он је није само почаствовао, него је и ставио њу преда се, без мрље и боре или чега сличног. Настојмо онда да достигнемо то савршенство и лепоту и бићемо способни да је и сами из себе једном изнедримо. Не очекујте сувише од своје жене, више од њених могућности. Сетите се да је и Црква примила све из руку Господњих: Њиме је постала славна, очишћена и улепшана. Не одвраћајте се од своје жене зато што није лепа, јер шта каже Писмо: Пчела је најмања од свих створења што лете, али је њен дар најслађи од свега.[14]

Твоја жена је створење Божје. Ако је прекореваш, ти не осуђујеш само њу, но и онога ко је створио. Шта она може да учини? Ако ти је жена лепа не величај је због тога. Похвала, мржња, па чак и љубав заснована на спољашњој лепоти, долази од нечистих помисли. Тражите лепоту душе и подражавајте Женика Цркве. Спољашња лепота је пуна сујете и разврата. Она чини човека љубоморним и острашћеним. Даје ли икакво задовољство? Можда, за кратко време. Месец, два, или годину дана највише, али не дуже, јер породицу не одржава на скупу лажна удивљеност. Произилазећи из спољашње лепоте, демони стварају гордост, неразумност, уображеност и презир према другима!

Но, тамо где се не обраћа пажња на спољашњу лепоту, ништа се од овога не дешава. Љубав заснована на части и чистоти постепено се распламсава, јер је предмет љубави лепота душе, а не тела. Замислите, има ли ишта лепше од звезданог неба? Ни једно женско тело не може бити тако дивно; ни једне очи нису тако сјајне. Када звезде беху створене, сви Ангели Божји гледаху их са дивљењем. И ми их данас тако гледамо, али не са истом задивљеношћу. Ето шта значи уобичајеност; ствари никад не делују на нас истом јачином као први пут. Како ли је тек кад је у питању жена? Ако би којим случајем дошла болест на њу, скоро све пропада. Приврженост, нежност, утеху тражите од жене, јер су то знамења њене лепоте. Не тражимо спољашњу лепоту, и не понижавајмо је због недостатака које она не може да исправи.

Не прекоревајмо је због било чега и не будимо зловољни и небрижни према њој. Зар нисте видели колико мужева заврши свој живот бедно, живећи са лепим женама; а колико њих доживе дубоку старост у највећој радости уз не много лепе жене. Обришимо стога „мрљу", и исправимо „бору", као што је писано, и ослободимо душу греховног терета. То је лепота коју од нас Господ тражи. Учинимо је лепом, не у нашим очима, него у очима Господњим.

Не тражимо богатство, нити висок положај у друштву, (јер и то су спољашње ствари) него племенито. Не узимајте жену због њеног новца, јер такво богатство је срамно и ниско. Не жуди да се на било који начин обогатиш преко своје жене. „А који хоће да се обогате, упадају у искушење, замку, и у многе луде погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погубно." Не тражите од своје жене богатство и видећете да је све остало добро. Реците ми: ко би превидео све важне ствари да би запазио оне неважне? На жалост, ми се тако често понашамо. Кад имамо сина, бринемо како ћемо му наћи богату невесту, а не како ћемо у њему развити врлину; бринемо како ће стећи новац, а не лепо васпитање. Ако уђемо у неки посао, не мислимо како ћемо се ослободити греха, но како ћемо стећи што већу зараду. Данас је новац постао најважнија ствар. Све се упропастило због страсти за новцем, којом смо опседнути.

Тако су дужни мужеви да воле своје жене, као своје тијело. (стих 28.) Шта то значи? Св. Павле користи много јаче изразе и примере, па је много јасније и захтевније. Некога можда не би убедио својим ранијим поређењима, јер би човек рекао. „Па добро, он је Христос, а Христос је Бог, и он је могао да се жртвује". С тога је приступ светог Павла сада другачији - „мужеви су дужни да воле своје жене". Брачна љубав је дужност, а не услуга. „Као своје тијело." Зашто? Јер нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни, негује. (стих 29.) То значи да се о свом телу брине, а како је она његово тело? Слушајте: Сада, ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела,[15]каже Адам, а одмах потом следи: и биће двоје једно тијело.[16] Муж храни и негује своје тело као и Господ Цркву (стих 29.) Поново се Павле враћа свом првом поређењу: ... јер смо уди од тијела Његова, од меса Његова, и костију Његових (стих 30). Како је то истина? Тако што је и Христос рођен у телу од истога састава, као што је Ева створена од Адамовог тела. Добро је што Павле овде говори о месу и костима, јер је Господ наш састав узвеличао, усвојивши га себи: „Пошто су то деца од крви и меса, и Он најтешње постаје то исто".[17] Очигледно је да је Господ узео нашу природу, али како ми узимамо Његову? Како смо ми уди Његовог тела? Уистину смо уди Тела Христовог, јер смо кроз Њега створени и сваки пут се обнављамо узимајући његове Свете тајне. Има оних који мисле да је Он дошао само водом и крвљу, а не прихватају да се светим духом присаједињујемо кроз Свету Тајну крштења. Неразумни јеретици!

Како нисмо уди Његовог Тела, кад се крштењем рађамо и признајемо? Свети Павле наглашава да смо од Његовог меса и Његових костију, схватите већ једном да је Адам створен од твари а Христос је рођен у истој. Од Адама долази пад, од Христа - живот. Смрт је процветала у рају, а погубљена на крсту. Син Божији, има удела у нашој природи, као што и ми треба да имамо удела у Његовој. Као што Он нас има, тако и ми Њега треба да имамо.

Тога ради, остпавиће човјек оца својега и матер и приљепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. (стих 31) Постоји још један вид брачне дужности: Павле говори да се човек одваја од својих родитеља који су му дали живот и сједињује се са женом. То једно тело - отац, мајка и дете настаје сједињавањем њихових двају тела. Дете настаје спајањем њиховог семена и тако су све троје једно тело. Наш однос према Христу је исти. Ми постајемо једно тело са Њим кроз Свету Тајну причешћа и много смо више са Њим, него што су наша деца са нама, јер тако је од почетка дато, јер тако је то Он дао.

Не правдајте се ничим, јер сте сигурно схватили да ваше тело има много недостатака. Неко је хром, неко име ману на нози или руци, или је болестан, али нико није због тога толико очајан да жели да одсече део тела који га жалости. Напротив, он још више брине о Њему него о другим деловима тела, јер и Он је део њега. Муж треба да воли своју жену колико и себе самог, не зато што су исте природе; не, та дужност је много дубља, јер они нису више два тела: он је глава, а она је тело. Павле каже: Бог је глава Христу,[18] а ја кажем да су муж и жена једно тело, као што су Син и Отац једно. Тако је Отац и нама глава. Павле је довео у везу природу човекову са Телом Христовим и каже: Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви.[19]

Шта то значи? Мојсеју Боговидцу, Господ је открио како је велика тајна стварања једног од двају тела. Сада, Павле говори о Христу као већој тајни јер Он остави Оца и сиђе међу нас да се привенча са Својом Невестом, Црквом и постане једнодушан са њом: Ко се сједини са Господом, један је Дух са Њим.[20] Павле каже: „То је велика тајна", а то значи „И поред свега већ реченог, брачну љубав не треба омаловажавати." Тиме се он поново враћа на постављено питање.

Тако и ви, сваки да воли онако своју жену као и себе самог; а жена да се боји свога мужа.[21] Велика је тајна, дакле, да човек оставља оног који му је дао живот и подигао га, и ону која га је родила и отхранила. То је заиста велика тајна за човека, да оставља оне који су му подарили толике благодети, оне са којима је био толико близак, и да се сједини са женом коју готово не познаје, са којом нема скоро ништа заједничко и да је поштује више од свега. Па ипак, родитељи не тугују због тога! Они су чак радосни да новац потроше за свадбу; ето још једне велике тајне!

Постоји у томе један скривени смисао: Мојсеј је то пророчки поставио још од самог почетка, а Павле то сада објављује, поредећи са Христом и Црквом. Све он то говори не само за корист мужу но и за жену, да би је муж неговао као своје тело, као што је и Христос Цркву, и да би она поштовала свога мужа. Павле више не набраја само дужности из љубави, него и из поштовања. Жени припада друга важност. Она не треба да тражи једнакост, но да се покорава глави; нити муж да омаловажава њену покорност јер му је тело. Ако глава одбаци тело, и сама ће умрети. Уместо тога, муж треба њену послушност да награди својом љубави. Руке, ноге и други делови тела треба да служе глави, а глава треба да води бригу о телу, јер сноси одговорност за све његове делове. Ништа није боље од овако уређене заједнице, мада знам да ће неко рећи: „Како може бити љубави тамо где је страх?" А ја кажем: „Она која се мужа боји, она га и воли, а кад га воли онда га и поштује јер јој је глава. Муж је део њеног тела, јер је глава део тела. Павле даје глави власт, а телу послушност у корист мира; јер где је једнакост - мира нема. У породици нема демократије, не може да влада свако. Власт мора да буде у рукама једнога. Исто тако је и у Цркви: Мир је само ако влада Дух Божији. Пет хиљада људи беше у Јерусалимској Цркви, а сви беху једнодушни, и ниједан од њих не рече да је било шта што има само његово, но се покораваху једни другима. То је заиста пример мудрости и страха од Бога (Богобојазни).

Примећујемо да Павле подробно објашњава брачну љубав поредећи је са Христовом љубављу према Цркви и нашом љубави према властитом телу; он говори да због ње муж оставља оца и мајку, али мисао о страху не објашњава до краја. Зашто? Зато што Павле жели да у браку надвладава љубав, јер где је љубав све остало долази за њом; кад љубави нема, страх је излишан. Ако муж воли жену, он ће је трпети иако је непослушна. Како је тешко успоставити мир кад муж и жена нису везани љубављу! Страх није замена за љубав. Зато апостол Павле, говори више о снази љубави. Ако мислите да је жена губитник због тога што јој је речено да се боји мужа, сетите се да је прва дужност љубави превасходно намењена мужу и видећете да је то добро за њу. „А шта ако жена одбије да ми се покори?", питаће неки муж. Ништа за то! Твоја је дужност да је волиш; испуњавај своју дужност! Чак и ако не добијемо од других оно што нам припада, ми морамо да испуњавамо своју дужност. Ево примера за то: Павле почиње овај одељак речима: „Покоравајте се једни другима." Ако се твој супружник не покорава закону Господњем, ти немаш чиме да се оправдаш. Жена треба да поштује свога мужа и онда кад јој он не указује љубав; муж треба да воли своју жену и ако она њега не поштује. Онда, никоме неће ништа недостајати, јер свако од њих испуњава дату му заповест. Ево шта значи бити венчан у Христу: духовни брак је као духовно рођење које није од крви, нити од жеље телесне.[22] Сетимо се рођења Исаковог, Писмо каже: У Саре беше престало што бива у жена.[23] Њен брак не беше од страсти телесне, но од Духа, као што се и душа сједињује са Господом у неисказивој заједници коју само Он зна: А ко се сједини са Господом, један је дух са Њим.[24]

Видите како Павле не узима физичко, но духовно јединство да би нам објаснио заједницу брака. Како су неразумни они који брак ниподаштавају! Да је брак нешто недостојно, Павле никада Христа не би назвао жеником а Цркву невестом; нити би нам указао на то да човек оставља своје родитеље, поредећи то поново са делом Христовим и Црквом. Псалмопевац овако пева о Цркви: Чуј кћери, погледај и обрати к мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца својега, и цару ће омиљети љепота твоја,[25] а Јеванђеље овако говори о Христу: Изиђох од Оца, и дошао сам на свијет.[26] Кад каже за Христа да Он „изиђе" од Оца не замишљајте то као промену места, како то код људи бива. „Изиђох" не треба да се тумачи у смислу покретања, него оваплоћења.

И зашто Павле говори да се муж сједињује са женом, а не жена са мужем? Зато, јер када наводи дужности из љубави, он их упућује мужу. Говорећи о поштовању, жени казује да јој је муж глава, као што је и Христос глава Цркви; а учећи мужа да љуби, он га везује и учвршћује у вези са женом. Ако муж остави родитеље због жене и после је напусти, чиме може да се оправда? Не видиш ли мужу какву ти част Господ указује тиме што ти је дао жену? Узео те је од оца и привезао за њу. Како може верујући муж да каже да нема никакву дужност према жени ако му се она не покорава. Павле једино чини уступак кад су у питању жене неверујућих супружника и дозвољава им да се раздвоје: Ако ли се невјерујући раздваја, нека се раздвоји; брат или сестра у том случају нису ропски вијезани.[27]

Павлове речи „страх" или „поштовање", односе се на то да тражиш поштовање од слободне жене, а не страх који показује роб. Она је твоје тело и када њу унижаваш, самоме себи то чиниш. А шта доноси овакво „поштовање"? Жена ти се неће супротстављати, неће омаловажавати твоју власт у кући и то је сасвим довољно. Ако желиш да те поштује више, воли је онако како је заповеђено; онда страху неће бити места, јер љубав ће све усавршити. Жене су слабије, треба им више подршке и попустљивости. Ја не осуђујем други брак, нека им Господ опрости!

И апостол Павле га допушта, али као уступак. Дај жени све што јој је потребно и избегавај невоље, јер си дужан то да чиниш. Да би оправдао своју тврдњу Павле се не користи другим примером него Христовом премудрошћу, тако великом и снажном. „Оставиће човек оца својег и матер", и не каже потом „живеће са", но „приљепиће" се жени. Тако се истиче блискост брачне заједнице и искреност љубави. Павле се не задржава на овоме, но даље објашњава покорност женину у односу на заједницу два бића која нису више два, но једно. Он не каже Један дух" или Једна душа", но управо једно тело. Жени припада друга важност, али то не значи да она поседује стварну власт и једнакост, јер муж је поглавар и његовом влашћу остварује се благостање у дому. Павле узима пример Христа да би нам показао не само како да волимо него и како да владамо „да би (жена) била света и неупрљана".

Речи „тело" и „приљепиће се", упућују на љубав, а учинити „светом" и „неупрљаном" односи се на поглаварство. Испуњавај и једно и друго и све ће бити добро. Ради оно што је угодно Господу, па ће оно што је угодно људима доћи само по себи. Поучавај своју жену, па ће ти у кући владати мир и слога. Слушај шта Павле каже: „Ако ли хоће шта да науче, нека код куће питају своје мужеве".[28] Ако на овакав начин уредимо наш дом, исто тако ћемо уредити и Цркву, јер је дом мала Црква. Само тако, ако смо добри мужеви и жене, постаћемо узор врлине другим супружницима.

Сетимо се сада Аврама, Саре и Исака и триста осамнаест људи рођених од њих.[29] Тај дом је био заједница побожности, поштовања и реда, најбољи пример апостолског правила. Сара се покоравала мужу, што показују њене речи: Пошто сам остарјела, сад ли ће ми доћи радост? А и господар ми је стар.[30] Аврам је волео њу, и чинио увек оно што је тражила; син им беше пун врлина, послуга одана, у сваком тренутку спремна да жртвује животе за господара. Главни слуга је био толико одан, да су му поверили припремање Исакове женидбе, и због тога је ишао на далеки пут. Као војсковођа, који добро уреди војску да је непријатељ не може напасти неспремну, тако и муж и жена треба да се брину о свом дому да би одржали мир и благостање у породици. У противном, домаћинство се растура и пропада.

Стога, са највећом пажњом водимо бригу о жени и деци. Само тако ћемо дужност поглавара учинити лаком. Само тиме ћемо се оправдати пред судом Христовим.[31] Ако је муж добар и дејствује као глава, онда тело неће трпети штету. Павле је подробно објаснио и мужевима и женама како треба да се понашају: „Она треба да му се покорава као глави, а он треба да је воли као своје тело". Питање је, како остварити такав однос? То треба да се објасни и ја ћу то сада учинити. Такав однос мужа и жене остварује се не везивањем за новац, но тежњом ка врлини и страхом Божијим. Оно што Павле саветује слугама у наредном одељку односи се и на нас: Знајући да ће свако ако шта добро учини, то примити од Господа.[32] Воли је не ради себе, но ради Господа. Зато Павле каже: „Покоравајте се... као Господу." Све чини ради Господа, у духу покорности Његовој вољи. Требало би да то буде довољно да нас убеди да се клонимо свађа и неслоге. Нити муж сме да поверује нечијим оптужбама за жену; нити жена да без разлога проверава кретање свога мужа ако се већ доказао као одан супруг. Међутим, шта ако је она љубоморна и поред тога што дан проводиш радећи а вече посвећујеш њој? Нека ти не досаде њене јадиковке; она те воли, и не понаша се неразумно, јер сво њено незадовољтво долази од велике наклоности према теби и од страха. Да, она се боји да јој се брак не разруши, да је неко не раздвоји од онога ко је њена највећа благодат; да јој не одузме онога који јој је глава.

Када вас куша љубомора, сетите се опет Аврама и Саре. Сара је била нероткиња и сама је понудила Авраму своју слушкињу Агару за наложницу. То је била њена идеја. Аврам са тим ништа више није имао, осим што је дао свој пристанак, јер су били стари и бездетни. Изабрао је да буде отац да не би разжалостио жену; па ипак, после свега, шта му је Сара рекла када је Агара затруднела? Увреда моја пада на тебе. Господ ће судити и теби и мени.[33]Да је неко други био на Аврамовом месту, зар се не би разгневио? Зар јој не би рекао: „Шта хоћеш? Нисам желео ништа да имам са том женом; ти си све то смислила и зашто ме сада окривљујеш?" Али, не, Аврам ништа од тога није рекао. Слушајте његове речи: Ето, робиња је твоја у твојим рукама, чини са њом што ти је воља.[34]

Одустао је од жене са којом је легао, са којом је био једно тело, само да Сару не би ражалостио, јер ју је волео више од свега. И више од тога, јер Агара је носила његово дете. Који би муж учинио ишта лоше жени која му носи сина? Но, праведни Аврам је био непоколебив и ништа није желео да стави изнад љубави коју је гајио према Сари. Угледајмо се зато на његову трпељивост.

Жена никада не треба да грди свог мужа: „Ти си лења кукавица! Немаш никакву вољу! Погледај на наше пријатеље, суседе, родбину - сви су богати, њихове жене имају много више од мене". Жена никада да не говори мужу тако нешто; она је тело свога мужа и није њено да командује глави, но да се покорава и буде послушна. „Али зашто би она трпела оскудицу?" неко ће можда питати. Ако је сиромашна, нека се сети оних који су сиромашнији од ње. Кад би истински волела свога мужа, она му не би тако говорила, него би то што је са њим ценила више од свега на свету. Исто тако, и муж ако има жену која овако према њему поступа, не треба да показује своју власт тиме што ће да је псује или вређа, или се одвоји од ње. Уместо тога, треба да уложи сву снагу и достојанство свога духа и да је стрпљиво подсети на то да је и сиромаштво благодет ако је од Бога.

Жена ће онда престати да се жали, но, није довољно да је он поучава само речима, но и својим делима. Треба да је поучава да не жуди за високим друштвеним положајем. Ако и он то чини, она ће се на њега угледати. Почев од прве брачне ноћи, муж треба да буде узор нежности, издржљивости и владања самим собом, па ће и жена бити таква. Он треба да је саветује да се не украшава златним наруквицама, огрлицама и другим накитом, да не купује скупа одела. Уместо тога, жена треба да се појављује у достојанству, а достојанству није потребна театралност.

Опремите дом уредно и са сваком мером. Ако женик не показује занимање за светске неумерености, брак ће им бити поштеђен штетних уплива из средине. Клоните се непристојне музике и игре. Сигуран сам да ме многи сматрају смешним што дајем овакве савете, али ако ме ко послуша, схватиће вредности мирног и складног живота у породици: а како време иде, тога ће све више бити свестан. Више се неће смејати мени, него онима који живе као будаласта деца или пијани људи. Шта је онда наша дужност? Уклоните из свог живота сваку непристојност, нескромност и развратност, и не дружите се са људима који то чине. Када те види твоја невеста да се тако владаш, рећи ће себи: „Дивно! Како је мудар мој муж! Он овај пролазни живот не држи низашта. Узео ме је за жену да бих била добра мајка његовој деци и разборити настојатељ његовог дома".

Да ли ће младој невести овакав живот бити бесмислен? Можда само за кратко време, али би ускоро открила сву његову лепоту. Она ће порадити на својој скромности, ако ти себе учиниш скромним. Не улазите у празне разговоре, јер никоме није од користи многоговорљивост. Када саветујеш жену, почни то увек речима љубави. Ништа је неће тако убедити у исправност твојих речи као сигурност да јој говориш са искреном наклоношћу. Реци јој да си убеђен да новац није битан, да су само лопови гладни за новцем, да је волиш више од сваког блага и да је мудра, разборита и побожна млада жена, драгоценија од свега на свету. Говори јој да је волиш више и од свог живота, јер је овај живот ништа и да ти је једина нада да ћете се сјединити савршеном љубављу у животу који ће доћи. Реци јој и ово: „Овај наш живот је кратак и пролазан, али ако нас Господ удостоји заменићемо га животом вечним у царству небеском. Онда ћемо бити савршено једно, једно у другом и у Христу Господу.

Нашој радости неће бити краја. Твоја ми је љубав важнија од свега и ништа ми не би било теже и болније од тога да се раздвојимо. Чак иако изгубим све, свака би ми жалост била подносива, само ако би ми ти била верна." Покажи јој да волиш да си са њом и да ти је драже да си код куће, него да си одсутан. Уважавај је пред својим пријатељима и пред децом. Награди је увек за добра дела, а ако што лоше учини за тебе стрпљиво и благо је посаветуј. Молите се заједно код куће и идите заједно у Цркву, а кад се вратите кући, разговарајте о ономе што сте тамо чули. Ако западнете у сиромаштво, сетите се апостола Петра и Павла који су почаствовани више од краљева и богаташа, а ипак су своје животе провели у глади и жеђи. Подсећајте једно друго да се ничега не треба бојати у животу осим Господа. Ако вам брак буде такав, ваше савршенство мериће се са савршенством монаха.

Ако волите да приређујете гозбе, нека то не буде нескромно и непристојно. И ако наиђете на неког сиротог, светог човека који вам у кућу доноси Божији благослов, позовите га. Додаћу још и то: Не труди се да узмеш богату жену. Боље је ако је сиромашна. Никакво задовољство нећеш добити њеним новцем. Напротив, стално ће ти досађивати својим подругивањем и прохтевима.

Неће имати поштовања према теби и стално ће те надмено вређати: „Не жали се стално због трошкова! Ништа твоје нисам потрошила; носим одело купљено за своје паре". Шта говориш жено? Зар своје одело носиш? Ништа није ружније од оваквих речи! Ни тело није више само твоје (јер си га венчањем предала мужу), па како онда новац може да буде само твој?! Ви сте обоје постали једна личност, једно тело, а ти још увек говориш да имаш нешто „своје"! Ове гнусне погане речи долазе од ђавола. Ствари много лепше и драже од новца Господ нам је дао као заједничка добра; зато што не можемо да кажемо: „Само моја светлост, моје сунце, моја вода". Па, ако су нам ове велике благо-дати дате свима, зашто не би и новац? Нека богатство пропадне хиљаду пута! Или, нека не пропадне богатство, јер оно само по себи није проклето, но она искривљеност ума која га ставља на чело свих вредности.

Учи је томе, и свему ономе што сам већ споменуо, али са много више саосећања, јер, живот у врлини има много тога што је тешко спровести. С тога, кад год је подучаваш истинској мудрости, приђи јој смирено и труди се да ти речи буди са више топлине и разумевања. Осим тога, настој да из њене душе искорениш речи „моје" и „твоје". Ако и каже за шта год „моје", ти је питај: „А шта ти називаш својим? Ја стварно не знам на шта мислиш. Што се мене тиче, ја немам ништа своје. Како можеш било шта назвати својим кад је већ све твоје? Ја сам твој!" То није ласкање; то је мудрост којом ћеш угасити њен гнев. Ласкање је кад човек говори са нечистом жељом у срцу, а овде говори чисто срцем. Кад јој кажеш: „Ја сам твој, ти потврђујеш речи светог Павла: Жена није господар од својега тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена.[35] Зато јој још реци: „Ако немам власти над својим тијелом, јер сам га теби дао, какву онда власт могу да имам над стварима које поседујем?" Говорећи то, ти ћеш је постидети, али и још више везати за себе. Тако је, дакле, учи својим примером и својим говором из којег си и сам избацио речи „моје" и „твоје".

И још нешто. Никада је не зови само именом. Додај уз име још и речи нежности, поштовања и љубави. Ако ли јој ти указујеш поштовање, она га неће тражити од другога; нити ће икада жудети за туђим похвалама ако јој оне долазе од тебе. Стави је изнад свега осталог, због њене лепоте и осећајности и не буди шкрт на похвалама. Тако ћеш је убедити да не слуша никог осим тебе и да се само теби посвети. Учи је да се боји Бога. Ако ли то научите, и све остале добре ствари ће произићи из ове поуке и испуниће ти дом са хиљаду благослова. Жудите само за оним што је савршено, па ће вам се све остало додати. Јер Господ рече: Иштите најприје Царство Божије, и правду Његову, и ово ће вам се све додати?[36]

Шта мислите, каква ће деца бити од оваквих родитеља? Какви ће бити они људи који се са њима буду дружили? Зар неће и она примити безбројне благодети? Углавном, деца усвајају особине својих родитеља, васпитавају се онако како су им родитељи васпитани, воле исте ствари које воле њихови родитељи, говоре и раде исто као и они. Ако наш живот тако уредимо и ако се будемо придржавали поука из Светог Писма, наћи ћемо путовођу за све што нам треба!

Тако ћемо задовољити Господа и овај живот провести у врлини и убројати се у достојне вечних блага која је обећао онима који Га љубе, Њега, човекољубивог Господа нашег Исуса Христа, коме приличи свака част и поклоњење, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

БЕСЕДА ДЕВЕТНАЕСТА НА ПРВУ ПОСЛАНИЦУ КОРИНЋАНИМА

(Стихови 7,1-2)

А за оно што ми писасте: Добро је човеку да се не дотиче жене. Али због блуда сваки нека има своју жену и свака нека има својега мужа.(1,1-2)

У претходном поглављу Св. Павле исправља три најнепријатније неправилности у Коринтској цркви. Прво - раскол унутар цркве, друго - родоскрван живот, људи и треће - похлепу која је изазвала чланове цркве да туже једни друге државним судовима. Овде говори много блаже. Својим слушаоцима даје предах од таквих прљавштина и наставља да их саветује о браку и девствености. Примећујемо да у другој посланици Коринћанима чини супротно: Почиње са лакшим темама, а завршава много озбиљнијим. Но, у овој посланици, завршавајући поглавље о девствености, поново се враћа горућим питањима. Тако се не држи неког устаљеног редоследа, већ мења теме, понекад говори строго, понекад блаже, како већ околности захтевају.

Павле каже: „А за оно што ми писасте." То значи да су му они писали и питали га да ли је добро за човека да се уздржава од везе са женом. Он одговара на њихова питања и истовремено утемељује правила брачног живота, али свој одговор даје уз објашњења о девствености. „Боље је за човека да се не дотиче жене." То је исто као да је рекао: „Ако тражите најбоље, онда уопште не узимајте жену, али ако желите помоћ и заштиту у својој слабости - жените се." И некад и сад, једна од ове две ствари дешавају се у браку: Или муж хоће да има везу са женом, а она неће, или  обрнуто. Он, међутим, говори о обема неприликама исто. Јавила се претпоставка од стране појединих тумача да се ово питање

упућено светом Павлу односи искључиво на свештенике. Ја се са тим не слажем. Његов савет се не односи на посебну групу људи, већ на било кога. Да се то односи само на свештенике онда би рекао: „Боље је учитељу да се не дотиче жене", али он говори уопштено: „Боље је човеку", а не само свештенику. Касније, он додаје: „Јесте ли слободни од жене? Не жените се." Ни ту не спомиње свештенике и учитеље, него говори неодређено све до краја. Говорећи: Али због блуда, сваки нека има своју жену, он човеку нуди могућност да се одупре искушењу.

Муж нека указује жени дужну љубав. (Стих 3) Шта значи дужна љубав? То значи да жена нема власт над својим телом. Она је мужу робиња, а истовремено и његов господар. Ако одбијеш да служиш мужу, опиреш се Богу. Зато, жено, ако се уздржаваш (на пример, од телесне везе), макар и за кратко, тражи прво одобрење од мужа.

Због тога апостол Павле говори о дужној љубави као о обавези. Тиме показује како ни муж, ни жена нису своји сопствени господари, но су слуге једно другом. А ако васд мужеви, блудница покуша да заведе, реците јој: „Моје тело није моје, но моје жене". И жена нека каже сваком мушкарцу који покуша да је учини прељубницом: „Моје тело није моје сопствено, него мужевљево". Пошто ни муж, ни жена немају власти ни над својим телима, још мање ће имати власти над новцем. Слушајте ме пажљиво сви ви венчани мужеви и жене: „Ако своје тело не можете назвати сопственим онда сигурно ни новац не можете назвати својим сопственим".

Ја сада потврђујем оно што је дато и у Старом, и у Новом Завету, да је мужу дата већа власт: Воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега и он ће ти бити господар,[37] и Мужеви, волите своје жене... а жена да се боји свога мужа. Обратите пажњу на избор речи апостола Павла. У овом поглављу нема ни спомена о већој или мањој власти. Зашто користи изразе који упућују на једнакост? Због тога што говори о дужној части. Он од мужа захтева већу одговорност скоро у свему, али кад је у питању част, ту чини изузетак „муж не влада својим телом, него жена". Муж и жена су подједнако одговорни за част њихове брачне постеље.

Не забрањујте се једно другом сем по договору (стих 5). Шта то, заправо значи? Павле каже да се жена не може уздржавати од мужа без његове воље и обрнуто. Зашто? Зато што велике прељубе и браколомства у већини случајева происходе од овакве врсте уздржавања. Ако мушкарци чине прељубе чак и кад имају утеху од својих жена, шта ће се десити онда ако им је и она ускраћена? Свети Павле овакав начин уздржавања назива преваром управо зато што говори о дужној љубави супружника као о обавези. Истовремено он показује подједнаку власт у браку. Ако се једно уздржава без сагласности другога - то је превара. Ако је одобрење дато, то није превара, јер не може се узети нешто што је већ добијено. То није отимање. Отимање је тек ако се нешто узима на силу, без дозволе. Управо то је оно што многе жене чине када одбијају мужа. Тиме чине грех који односи превагу над исправношћу њиховог уздржања.

На жену онда пада одговорност због мужевљеве развратности и разореног дома. Уместо тога, оне треба да цене мир и склад у породици изнад свега, јер ништа од тога није важније. Посматрајмо то овако: замислимо дом где се жена уздржава од односа са мужем без његовог пристанка. Претпоставимо да он учини прељубу, или пак да то не учини али да се стално жали, гневи и свађа са женом. Каква је ту онда корист од жениног поста и уздржања? Никаква! Ту се љубав растурила у комадиће. Колико увреда, нереда и свађе настаје због овога!

Кад су муж и жена раздвојени једно од другог, њихов дом није у бољем стању од брода на којем усред буре капетан и кормилар не могу да се сложе. Зато Павле каже: Не забрањујте се једно другом, сем по договору, привремено, да бисте се предали посту и молитви. На тај начин он истиче необичну" снагу молитве. С друге стране, ако би забранио молитву онима који имају везу са женом, онда би биле бесмислене његове речи о непрекидној молитви. Сасвим је, значи, могуће бити у браку и молити се, али молитва може да буде појачана за време док се човек уздржава. Примећујемо да он не каже „Да се можете молити", него „Да се можете предати молитви". Он, дакле не сматра да би полни односи учинили молитвеника нечистим, једноставно мисли да они заокупљају њихову пажњу. Зато каже: „Па опет да се састанете, да вас сатана не искуша вашим неуздржањем". Да не би изгледало како произвољно даје правила, он објашњава: „Да вас сатана не искушава". Да би показао да ђаво није једини одговоран за искушења, каже; Не дајте да вас сатана искушава вашим неуздржањем. Али ово говорим као мишљење, а не као заповест, јер хоћу да сви људи буду као и ја. Свети Павле често узима себе за пример када говори о тешким питањима; Молим вас, дакле, угледајте се на мене.[38]

Али, свако има сопствени дар од Бога. Овај овако, онај онако (стих 7). Свети Павле ово каже да би мало охрабрио Коринћане, с обзиром на то да их је оптужио за неуздржљивост. „Сваки има сопствени дар од Бога". То, по светом Павлу, не значи да ми не треба да настојимо да се што више уздржавамо. Он то говори из попустљивости, да би их утешио. Да је уздржање дар и да човек не може да га стекне својим напором, како би онда могао да каже: А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају. Јер је боље жениши се и удавати него ли упаљивати се (стих 8-9).

Видимо сада потпун смисао речи апостола Павла. Он каже да је девственост боља, али човека не присиљава на то, прибојавајући се поражавајућег исхода. Боље је женити се и удавати неголи упаљивати се (стих 9). Тиме свети Павле жели да истакне како је разорна моћ страсти над нама. Он под тим подразумева „Ако сте искушавани великом страшћу, онда умањите своју патњу и угушите је кроз брак пре него што пропаднете".

А ожењенима и удатима заповедам, не ја него Господ... (стих 10). Свети Павле каже „Не ја", зато што он само има удео у објашњењу закона који је сам Господ Исус Христос успоставио да човек не може отпустити жену осим у случају браколомства. Речи светог Павла, које иначе Христос никада није јасно изрекао, у сваком случају су надахнуте његовим речима. О томе међутим Христос говори на посебан начин. У томе је разлика између „Ја" и „не Ја". Никада Павлове речи не бисмо схватили људским да не каже Мислим да ија имам Духа Божијега. (стих 40).

Но, шта Господ јасно заповеда венчаним паровима А ожењеним и удатим заповедам, не ја него Господ, да се жена од мужа не раздваја. Ако ли се пак и раздвоји нека остане неудата, или нека се помири са мужем; и муж да не оставља жену (стих 10-11). Како видимо, раздвајања, било да су изазвана уздржавањем, несугласицама или било чим другим, свети Павле каже да је боље да се не десе. Ако и дође до њих боље је да жена остане са мужем. Чак и ако немају полне односе, она бар неће узети другог човека себи за мужа.

А осталима говорим ја, а не Господ: ако неки брат има жену неверујућу и она се приволи живети са њим, нека је не оставља. И ако нека жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи са њом, нека га не оставља (стих 12-13). У истој посланици,[39] Павле нас упозорава да се не мешамо са блудницима, но одмах се исправља, ограничавајући своју забрану. То чини стога да би нам ствар олакшао, јер у другом случају ми бисмо морали да напустимо овај свет који је иначе пун блуда. Овде нам пак нуди најбољу могућност.[40] Ако жена има неверујућег мужа и обрнуто: „Нека га не оставља". Шта мислите о овоме? Да ли вас изненађује, с обзиром на то да је неверство горе од блуда, а свети апостол Павле саветује неверујућима да остану са супружником, док је пак прељуба довољан разлог за раздвајање. Свакако да је прељуба ма њи грех, али Господ својом милошћу показује да нас мањи греси могу спречити да учинимо веће. Сетимо се Христових речи из Јеванђеља: Остави онде дар свој пред олтаром, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.[41] Сетимо се и приче о човеку који је дуговао 10000 таланата. Господ га није казнио због тога што није могао да врати дуг, но зато што није опростио слузи који је њему дуговао 100 динара (тако би и блуд био мањи грех од неверја. Но брак са неверујућим може да буде заштита од прељубе и у таквом случају он је дозвољен). Свети Павле такође објашњава да Хришћанка не треба да страхује од односа са неверујућим мужем и да то сматра нечистим делом. Све страхове одгони овим речима: Јер се неверујући муж посвети женом, и жена неверујућа посвети се мужем (стих 14). Но раније он каже: Или не знате да ко се с блудницом свеже, Једно је тело с њом.[42] Могли бисмо из тога закључити да жена који ступи у заједницу са неверујућим мужем постаје једно тело са њим. Зар то није противуречно? Не, због тога што иако постају једно тело, жена не бива оскрнављена јер је чистота њене вере јача од нечистоте његовог неверја. Исто тако, чистота верујућег мужа јача је од нечистоте неверујуће жене. Како то да муж који отпусти жену због прељубе не бива осуђен, а тамо где је супружник неверујући нечистота је превладана и полни однос међу супружницима дозвољен. То је могуће због тога што у овом случају постоји нада да супружник, који пропада због неверја, може да се спасе кроз брак са верујућим. У првом случају, брак је већ распуштен: оба супружника су обесвећена, док овде одговорност пада само на једног супружника.

Ево, на шта мислим: „Неверујућа жена свој однос са мужем скрнави собом. Ако њен муж ступи у однос са њом, постаје исто толико нечист колико и она, јер су двоје постали једно тело. Чистота у таквој ситуацији је немогућа за мужа или жену, но овде то није случај. Како је то могуће? Неверујући муж је нечист због свог неверја; но његова жена остаје чиста уколико се са њим не сједињује у неверју. Он, међутим остаје нечист све дотле док је неверујући, али с обзиром на то да брак представља и физичко јединство, полни однос у који ступа са женом није оскрнављен његовим неверјем. Осим тога, за њега постоји нада да приђе вери под жениним утицајем, док би то у другом случају било теже. Како би жена, која је једном обешчастила мужа преваром и занемаривањем брачних дужности, поново мужа придобила, нарочито ако постану туђи једно другом? Муж више није муж после таквог браколомства, док у другом случају, чак и ако је жена неверујућа, она мужу не ускраћује брачну дужност. Имајмо, међутим, на уму да он (свети Павле) не препоручује мешање са неверујућима. Зато он каже: „... и он (неверујући) ако се приволи да живи са њом (верујућом)."

Реците ми онда шта има лоше у таквом браку? Чистота вере се одржава, а са њом живи и нада за неверујућег супружника. Овакве бракове треба допустити. Нема потребе да се ствара напетост, али запамтите: исход оваквог брака не треба да брине оне који о браку само размишљају, него оне који у браку већ живе. Он (Павле) не каже: „Ако неки брат хоће да се жени неверујућом", него „Ако неки има жену неверујућу". То значи да: ако је неко примио реч Истине, пошто је већ ушао у брак а жена је остала неверујућа а и даље жели тај брак, онда то не треба раскидати". „Јер се неверујући муж посвети женом". Чистота верујућег је јача.

Но, како неверујући може бити свети? То је немогуће, али запажамо да свети Павле и не каже да је он свет, но да се он посвети својом женом. То не значи да његово неверје постаје свето. Та снажна реч "посвети" треба да одагна женине страхове, а код мужа да изазове жудњу за истином. Нечистота се не рађа спајањем њихових тела, но њиховим помислима и жељама. Ево и доказа за то: „Ако један супружник остане нечист када се роди дете, онда је и дете нечисто или упола чисто. Свети Павле, међутим каже да је дете чисто: „Иначе деца ваша била би нечиста, а сад су света." Овде он поново користи реч „света" уместо речи „не нечиста" да би растерао страхове које рађа сумње овакве врсте.

Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји (стих 15). Како се он то раздваја? Овде није реч о брачном неверству, него шта учинити ако те муж остави због тога што одбијаш идолопоклонство или нећеш да починиш са њим нешто срамотно по „брачној дужности". Ништа. Пусти га нека иде. Боље је раскинути такав брак да би се очувала праведност. Свети Павле то и објашњава: Брат или сестра у таквом случају нијесу ропски везани. Ако ли те бије свакога дана, или стално започиње свађе због оваквих разлога, боље је да се раздвојите. „На мир нас је позвао Бог". Неверујући муж је у овом случају исто крив због раздвајања колико и муж прељубник.

Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа (стих 16). Тиме свети Павле образлаже савет жени да се од мужа „не раздвоји". То је исто као да је свети Павле рекао: „Ако ти муж није пркосан, може да му буде на велику корист ако останеш са њим. Зато, остани, саветуј га, и приводи истини". Ни један учитељ не може да буде тако убедљив као жена. Примећујемо, међутим, да свети Павле не намеће ову могућност свим супружницима. Разлог томе су околности у којима они живе, Јер некад је настојање верујућег да се неверујући обрати сувише тешко. С друге стране, он цео случај не сматра безнадежним.

Свети Павле схвата да је много тога неизвесно и зато то питање оставља отворено: Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену? Само како Бог свакоме додјели, сваки како га је Господ призвао, онако нека живи. И тако заповедам по свим црквама. Јели ко призван као обрезан? Нека се не гради необрезан. Је ли ко призван као необрезан? Нека се не обрезује. Обрезање није ништа, и необрезање није ништа, него држање заповести Божијих. Сваки нека остане у ономе звању у комеје призван. Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш (стих 16-21).

Ни једна од ових ствари не утиче на веру, зато се о њима не расправљајте, и нека вас оне не збуњују. Вера све надвисује. „Сваки нека остане у ономе звању у којем је призван". Је ли ти жена била неверујућа кад си призван? Остани са њом. Не отпуштај је због тога што мислиш да ти вера забрањује. Јеси ли био роб кад си призван? Није битно, настави и даље да служиш. Јеси ли био необрезан кад си призван?Остани необрезан. Јеси ли већ био обрезан кад си постао верујући? Не труди се да уклониш трагове обрезања. Све то значе речи: „сваки како га је Господ призвао, онако нека живи". Ни једна од ових ствари не омета живот у побожности. било да си роб, или пак имаш жену неверујућу, или пак имаш знаке обрезања, ти си призван вери, и то је важно. Зар то није чудно?! Погледајте шта каже за робовање!

Као што обрезање нема важности за спасење и као што му необрезање није препрека, тако и робовање и слободњаштво на спасење не утичу. Он то потврђује речима Ако и можеш постати слободан, радије се стрпи (стих 21). Из којег би разлога роб који може да се ослободи изабрао да и даље остане у ропству? Свети Павле тврди да робовање и није зло, него да је напротив то предност! Неки ове његове речи тумаче овако: „Али ако можеш добити слободу, искористи прилику". Ово се тумачење не подудара са стварном намером светог Павла. Он покушава да утеши робове, да их убеди да стање у којем се налазе није препрека њиховом спасењу. Зашто би их онда изненада наговарао да траже слободу? Напротив, он схвата да би неки питао: „Шта треба да урадим? Слободу не могу задобити, а као роб сам изложен вређању и понижавању." Он их сигурно не наговара да траже слободу, него их поучава да роб не добија ништа својим ослобађањем: „Ако и можеш постати слободан, радије се стрпи". И за то он даје објашњење: Јер који је као роб призван Господу, слободњак је Господњи. Тако и који је призван као слободњак, роб је Христпов (стих 22). У Христу су и роб и слободњак једнаки. Јеси ли роб Христов? Он ти је дакле господар! Како роб може бити слободњак? Тако што нас Христос ослободи не само од греха него и од робовања греху. Чак и ако си све време овог земаљског живота роб, у очима Христовим си слободан. То је велико чудо: бити у исто време и роб и слободњак. Ако је роб ослобођен од страсти, грешних помисли, гнева, ако презире богатство и друге пожуде, он је уистину слободан.

Купљени сте скупо; не будите робови људима (стих 23). Ове речи нису упућене само робовима него, пре свега, слободњацима. Неко може бити роб, а опет је слободан; као што неко може да буде слободан, а у ствари је роб. Како опет роб може бити истовремено и роб и слободњак? Ако роб све чини Бога ради, никоме се не опире и не избегава задате послове, онда он, у ствари, бива слободан. А како слободан човек бива роб? Када служи злим људима, среброљупцима, похлепним за богатством и политичком моћи, таква особа, чак и ако је слободна, већи је роб од било ког другог човека. Сетимо се само примера Јосифа и жене његовог господара: он је био роб, али не роб човеку, тако да је чак и у ропству био више слободан, више него сви слободни људи. Он се није потчинио жени и њеним нечистим жељама. С друге стране, она је била слободна, али се није понашала боље но роб који преклиње и улагује се своме слузи. Но, није успела. Јосиф је био слободан и није учинио ништа од онога што је она пожелела. То дакле није робовање, него слобода најбоље врсте. Да ли је положај у којем се нашао спречио Јосифа да покаже врлину? Слушајте ме пажљиво, и ви робови и ви слободњаци: ко је од вас уистину роб? Јосиф, који се одупро искушењу и презрео њене прохтеве, или жена његовог господара која је покушала да га наведе на прељубу? Господ је поставио границе покорности робова господарима. Он је заповедио када се треба покоравати, а када не. Ако ти господар не заповеда ништа што није Богу угодно, онда је право да му се покориш, али твоја обавеза не иде даље од тога. Ето, како је ро( уистину слободан. Но, ако повредиш Закон Божији, постајеш роб иако се показујеш слободан. То је оно на шта Павле мисли кад каже: „Не будите робови људима". Зар би могло да буде то друго? Ако он наговара робове да се супротставе својим господарима и крену у борбу за слободу, зашто би онда рекао: Сваки, браћо, у чему је призван, у ономе нека остане пред Богом (стих 24). И на другом месту он каже: Они који су робови подјармом нека своје господаре сматрају достојнима сваке части. А који имају вернике за господаре, нека не буду према њима немарни зато што су браћа, него нека им још боље служе, јер су тпи који примају њихово доброчинстпво, верни и мили.[43]

И у посланицама Ефесцима и Колошанима свети Павле заповеда исто. Очигледно је да намера светог Павла није укидање ропства као друштвеног поретка. Он напада ону најгору врсту робовања, робовање злу које не указује ни мало части човековој спољашњој слободи. Јосифова браћа беху на слободи док је он робовао, али какве користи имаху од тога? Зар не бејаху они у већем ропству од сваког роба? Слагаше оца. Брата продаше трговцима. Но, Јосиф је уистину био слободан свуда, у свакој прилици. Слобода је најблиставија кад сија кроз робовање.

Таква је и природа Хришћанства: чак и у ропству оно поседује слободу. Ако неко жели да постане бесмртан, требало би да то докаже тако што ће бити погођен стрелом а остати неповређен. Исто тако, човек доказује да је уистину слободан ако му дух није заробљен иако се покорава господару. Из тога разлога свети Павле саветује робовима да и даље остану робови. Ако ли се роб не понаша као добар Хришћанин, многобошци ће закључити да је наша вера преслаба; но, ако их убедимо да робовање не представља никакву сметњу да би се живело свето, биће задивљени нашим учењем. Нас не могу уништити ни ланци, ни бич, ни смрт, па како нас онда може повредити робовање. Велики Хришћани су неповређени претрпели ватру, мач, безбројна мучења, дивље звери, сиромаштво и још много веће патње, и чак постали јачи. Како их, онда, може повредити ропство? Није робовање оно што нас вређа, мили моји; право робовање је робовање греху. Ако не робујете греху, радујте се и не бојте. Ништа вам не може нашкодити, јер од такве сте твари коју нико не може учинити робом. Но, ако сте роб греха, кажем вам, чак и ако сте хиљаду пута слободни, никакву корист од тога немате. Реците ми, какву благодат има човек који, мада није роб другоме, стално се покорава страстима. Човек бар понекад попусти, а страсти не престају све док овог потпуно не униште. Јесте ли нечији роб? Ваш господар је такође потчињен вама: он вас снабдева храном, одећом, обућом, води рачуна о вашем здрављу и о свим осталим вашим потребама. Ви не треба да се опирете господару, јер његова брига за ваш живот је већа. Нека ти није криво ако он заседне за сто а ти стојиш и служиш га, јер се дешава и ово: док ти слатко спаваш, твој господар не само да стоји него и бди на бучној тржници.

Реците ми, онда, ко више пати? Јосиф или жена његовог господара заробљена својом похотом? Он није учинио то што је она тражила, јер је она била опседнута страшћу која није престајала све док је није потпуно понизила. Ко може да да  овакву заповест: добар господар или сурови тиранин? „Моли свога роба", звиждало је: „Ласкај ономе којег си купила за новце". Чак и ако те одгурне, настави да му досађујеш. Ако не пристане ни после карања, чекај да остане сам, а онда покушај да га силом добијеш. Понашај се што глупље." Постоји ли ишта бешчасније и бесрамније од овога? „И ако ништа од овога не помогае, оптужи га лажно и превари свог мужа". Видите како су бестидне ове заповести; како су окрутне, махните, грубе. Да ли је и један роб тако потчињен своме господару као ова владарка својој похоти. Она је изгубила чак и моћ да се одупре. Јосиф, пак, није био такав. Шта је год учинио, донело му је славу и част.

Поменућу још једног човека заробљеног од још горе блуднице, чијим се заповестима покоравао без поговора. Сетимо се Каина и његове господарице Љубоморе. Она му заповеди да брата свога убије, да Господа слаже, да оца ражалости. На своју срамоту, све је то урадио без противљења. Немојте се чудити што је Љубомора имала тако велику моћ над једним човеком; толико је пута уништила читаве народе! На пример, жене Мисирске користиле су се својом лепотом да наведу Јевреје на идолопоклонство. Због тога је Господ заповедио Израиљцима да униште цео њихов народ. На то ропство се односе речи светог Павла: „Не будите робови људима". То значи: „Не слушајте људе који вам наређују да радите гадне ствари и не потчињавајте се вашим злим жељама."

Пошто их је (Коринћане) навео на размишљање, он наставља проповед: А за девојке немам заповести Господње, него дајем савјет, као онај који је стекао милост од Господа, да је вјеродостојан. (стих 23). Девственост је наредна тема његовог излагања. Свети Павле је то оставио за крај, надајући се да су се већ научили уздржању о којем је већ говорио. Зато се сада посвећује сложенијој ствари. „Немам заповести", каже он, али зна да је девственост добра. Зашто? Из истог разлога што је и уздржање добро: Боље је човеку да остане такав какав је. Јеси ли се одрешио од жене. Не тражи жену (стих 27). Тиме не долази у супротност са раније реченим о уздржању. Његов савет је овде исти. „Не забрањујте се једно другом, осим уз договор... Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздријешиш." Дакле нема супротности. Уздржање без узајамне сагласности је забрањено, али ако се муж и жена договоре да живе у девствености, они не морају да се развенчају.

Овај савет није одређен законом. Зато Павле каже: Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио (стих 28). Он даље говори о условима живота у браку: „садашње невоље", и како је „остало мало времена", и да ће они, који су венчани, имати „невољу телесну".

Брак подразумева многе напоре, а он их је све сабрао на једном месту, говорећи „Ви сте везани". Исто тако, расправљајући о уздржању, саветује: Жена није господар свога тела. Ако ли се ожениш ниси сагрешио. Ово се, наравно, не односи на оне који су дали завет девствености. Улазак у брак би у таквом случају био грех, зато што ако удовице прекрше због страсти први завет и опет се удају10) , за прекршену девственост осуда је још већа.[44]

Који су у браку имаће много невоља. Да, али и много задовољства, кажете ви. „Не задуго", Павле одговара јер је остало мало времена (стих 29). То значи: „Послати смо да оставимо земаљске бриге, али ви још дубље тонете у њих". Чак и кад у браку нема брига, опет би било боље за нас да више мислимо о ономе што долази. Но, пошто брак има своје невоље, зашто због њега још више грешити? Чему мука и толики терет? Чак и ако сте већ ушли у брачну заједницу, треба да се понашате као да нисте, јер Павле каже: „они који имају жене, да буду као да их немају".

И тако, пошто нас је упозорио на бриге могуће у браку, наново се враћа садашњем стању неодлучности. Неки од ових савета се односе на тегобе духовног живота у браку (удата жена се брине како ће угодити мужу, а неудата како ће угодити Господу), док нас други пут убеђује (желим да будете без бриге). Но, дакле, он им нуди избор. Да је покушао да их натера да следе онај пут који им он показује као бољи, изгледало би да ни сам не верује много у своје тврдње. Уместо тога, свети Павле благо поучава: А ово говорим за вашу сопствену корист, а не да вам наметнем замку, него за благообразно и истрајно служење Господу (стих 35).

Девојке, слушајте сада пажљиво: девственост не значи само уздржање од полних односа. Она која се брине за светске забаве није уистину девојка. Напротив, свети Павле сматра да је управо у томе разлика између жене и девојке. С тога и не помиње брак или уздржање, него везаност као супротност невезаности за земаљске ствари. Полна љубав није сама по себи зло, али је велика препрека ономе ко жели да се свим срцем преда молитви. Ако ли пак неко мисли да је ружно за његову девојку да буде неудата... (види стих 36-40). Све ово се односи на мушкарца и жену који живе у браку као брат и сестра. Павле то прихвата и сматра да такав брак није грех. Даље говори о другом браку (после смрти једног супружника). Чак и то дозвољава, али наглашава да то мора да буде у Господу. То значи, са много разборитости и пристојности. Морамо увек тежити овим врлинама, јер без њих никада нећемо видети Господа.

Нека ме нико не оптужује због слабих упуштања у тумачењу речи светог Павла о девствености. О томе сам већ написао књигу у којој сам брижљивије испитао то питање. Било би беспредметно да се на то поново враћам и овде. Зато вам препоручујем да је прочитате ако вас занима. Ово тумачење завршићу само једним саветом: Трудимо се да владамо самим собом. Свети Павле нас учи да стално будемо смирени и да се кајемо, јер без тога нећемо видети Господа. С тога, било да сада живимо у девствености, или смо првобрачни, или пак другобрачни, учимо се светости да бисмо се убројали у достојне виђења лица Божијег и уласка у Царство Небеско где је милост и љубав Господа нашег Исуса Христа коме приличи свака слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

БЕСЕДА О БРАКУ

У паганским књигама већина писаца тешко налази и једну погодну реч када треба да се каже нешто добро. У Светом Писму је сасвим супротно. Ружне речи су изостављене, и све је испуњено мудрошћу и надом у спасење. Такве су и речи које су нам данас прочитане. Које су то речи: А за оно што ми писасте; доброје човеку да се не дотиче жене. Али због блуда, сваки нека има своју жену и свака нека има свога мужа. Свети Павле даје правила о браку без стидљивости и срамежљивости и то са јаким разлогом. Његов је Господ поштовао брак, и још више од тога почаствовао га Својим присуством и даром. Заиста, Он даде већи свадбени поклон од сваког када је променио природу воде у вино. Како онда да се Његов слуга срами дајући правила о браку?

Брак није грех. Грех је блудничење и браколомство. Брак је одличан ради гашења распаљености. Стога, не обесвећујмо брак ђавољом раскоши. Место тога, они који узимају жене нека то чине као они у Кани Галилејској. Нека им Христос буде на свадбеној гозби. „Како то постићи?" неко ће питати позивајући свештенство. „Који вас прима", каже Господ, „мене прима". Стога отерајте ђавола. Избаците непристојне песме, бучну музику, развратне плесове, срамотне речи, ружно показивање, неумерен смех, ларму и све остале непристојности. Уместо тога, доведите свете слуге Христове и кроз њих ће Христос сигурно бити присутан са својом Пресветом Мајком и светом браћом. Јер он рече: Ко изврши вољу Оца Мојега Који је на небесима, тај је брат Мој и сестра и мати.

Знам да неки мисле да сам тежак и заморан јер дајем све савете и поново се враћам на старе обичаје. Но, ја не хајем за то. Не тражим ја да мени услугу чините, но вам желим добро. За то не тражим никакву награду, но да се умудрите. И нека нико не каже да је такав обичај. Ако се грех намеће као обичај, онда такав обичај заборавите. И стари обичаји ако су неправилни треба да се изоставе. Добра дела, чак и ако нису обичаји треба уврстити у обичаје. Уистину непристојне свадбене гозбе нису стари обичај, но су новина. Сетимо се како се Исак ожени Ревеком, и Јаков Рахиљом. Писмо нам говори о тим свадбама и о начину уласка невесте у жеников дом. Тамо се не помињу овакви (Нови) обичаји.

И они су спремали гозбе, раскошније него обично и позивали рођаке и пријатеље, али флауте, фруле, кимвале, пијанчење и све остале непристојности нису имали. Данас, међутим, на свадбама људи играју и певају химне Афродити, песме пуне бестидности, нечистоте, развратне љубави, безакоња и разних других нечасних и срамних дела. Тако невесту прате невиђеним пијанством и срамотним говорима. Како онда од ње можеш очекивати честитост, ако је научиш таквим непристојностима од првог дана, таквим понашањем и говором које ни роб не треба да чује? Знаш ли колико су њени отац и мајка бдели над њом да би сачували њену девственост и уклонили је од таквих зала. Отац јој је давао посебну собу, врата, браву. Дозвољавао јој је да излази једино увече кад је могу видети само чланови породице. Зар ћеш све то уништити у једном дану учећи је безбожности, уносећи у њену душу клицу нечистоте? Зар се сва зла овде не зачињу? Није ли то почетак прељубочинства, удовиштва, превременог сиротовања?

Кад позиваш демоне песмама, кад испуњаваш њихове жеље својим срамотним говорима и доводиш глумца и цело позориште у кућу да те увесељава, каквом се добру онда надаш? Зашто позивате свештенство ако намеравате да правите такво славље идућег дана? Желите ли да покажете истинску дарежљивост? Позовите хор сиромаха? Стидите се због тога? Непријатно вам је? Има ли ишта неразумније од тога? Када уведете ђавола у кућу не мислите да сте учинили нешто срамотно, а када намеравате да доведете Христа, онда вам је непријатно? Као што је Христос присутан доласком сиромаха, тако ђаво учествује у разврату глумаца и плесачица које вас забављају. Од таквог расипништва никакву корист немате, но управо штету. За милосрђе бисте брзо добили награду.

Нико у граду није тако нешто учинио, кажете? Зашто ви такав обичај не уведете да би вас се будући нараштаји сећали по томе? Ако ико тај обичај подржи или припише себи, ваши ће следбеници указивати на то да сте управо ви зачетник. Па и на саборима неверника многи ће подржати и похвалити овај ваш потез, а нарочито у духовним круговима. То ће вам донети част и славу, а ако се и код других уведе такав обичај велику ћете награду добити за то. Тако ћете помоћи својој деци, а женику осигурати дуг и радостан живот са невестом. Као што Господ прети грешницима: „Ваше ће жене бити удовице и ваша деца сирота", исто тако онима који га љубе и који му се покоравају обећава дуг и миран живот у заједници испуњен сваким добром.

Чујмо од светог апостола да множина греха води право у вечну смрт. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире, каже Павле. Из приче о девојци из Јопе сазнајемо да сиромаси које је хранила не дозволише да превремено умре. Било што лоше да се догађа, они су ту да то исправе. Док је лежала мртва, сиромаси које је помагала стајаху и плакаху. Они је и подигоше и вратише поново у живот. Тако је велика молитва удовица и убогих. Она превазилази сваки смех и игру, јер не даје кратко задовољство, но доноси трајан благослов. Замислите колика је благодат дата невести ако у жеников дом уђе са таквим благословом. Зар то није величанственије од сваке круне? Зар није драгоценије од сваког блага? Не показују ли данашњи обичаји обесвећеност и лудост?

Брак није дат ради блуда и разврата, него ради чистоте. Слушајте шта Павле каже: Али због блуда, сваки нека има своју жену и свака нека има свога мужа. Брачна заједница нам је дата из два разлога: да бисмо уживали у чистоти и да бисмо постали родитељи. Од тога двога чистота је на првом месту. Кад се јави жеља, настаје брак. Брак поставља границе жеља учећи нас да задржимо само једну жену. Повод за брак није увек рађање деце, па ипак, шта рече Господ: Рађајте се и множите и напуните земљу. За сведоке имамо све оне који су у браку а који су бездетни. Стога је чистота прва сврха брака, нарочито данас када је свет испуњен људима оваквим какви смо ми. У почетку је рађање деце било жарка жеља људи, јер само тако је човек за собом остављао свој спомен. С обзиром на то да тада није постојала нада у васкрсење, но је смрт односила победу, а они што су умирали сматрали су да заувек губе живот, Господ им је дао утеху у деци као спомен ранијег поколења и њихову замену. За оне на самрти и њихове рођаке, највећа утеха је била - пород. Да бисте разумели зашто је први разлог за брак некада било потомство, чујте речи Јовове жене: Спомен ће његов погинути на земљи. исто и Саул говори Давиду: Зато ми се сада закуни Господом да нећеш истребити семена мојега после мене, ни семена мога затрети. Но, сад кад је васкрсење на вратима и када не говоримо о смрти, него настојимо да се у другом животу настаните боље него у садашњем, жеља за породом је непотребна. Ако желите децу, много бољу ћете децу добити, много племенитије очинство и већу утеху у старости рађањем духовне деце.

Дакле, остаје само један разлог за брак - спречавање блуда. Због тога је брак дат као лек. Ако намеравате да блудничите и после венчања, брак је бескористан и узалудан, и не само узалудан него и штетан. Кад блудничи неожењен, то и није толико ужасно као кад то чини ожењен. Иако вам то изгледа необично, то је тачно. Знам да многи мисле да је прељуба завођење удате жене. Но, ја вам кажем, ако ожењен мушкарац заведе неудату жену, чак и блудницу или слушкињу, то је прељуба. Одговорност за прељубу не одређује само положај особе са којом се греши, него и положај онога који је пао у грех.

Не причајте ми никако о незнабожачким законима, који жену ухваћену у прељуби одвлаче на стуб и сурово је кажњавају, док ожењен човек не одговара на суду због завођења слушкиње. Прочитаћу вам закон Господњи који је подједнако оштар и за жене и за мушкарце за злодело које се назива прељуба. Кад Павле каже: свака нека има својега мужа, одмах додаје муж нека указује жени дужну љубав. На шта он заправо мисли? Да ли то значи да јој допусти да располаже својим новцем, или да јој не дира у ми-раз? Да је скупо одева, богато храни, да је јавности представља нагиздану? Да је окружи послугом? На то мислите? За каквим добром жудите? Кроз све ово се показује дужна љубав. Зар не? Но, свети Павле не мисли ни на једну од њих, него на чистоту и светост. Тело мужево не припада више мужу но жени. Стога мора да га чува, а не да њено власништво позлеђује и уништава. За слугу кажемо да воли господара кад води рачуна о његовој имовини. Пошто је жена власник мужевљевог тела, он мора да показује дужну љубав према њој чувајући поверено му добро. Кад свети Павле каже: „Да показује дужну љубав", он додаје „жена није господар од својега тела него муж. Тако ни муж није господар свога тела, него жена". Када блудница покуша да те заведе жудећи за твојим телом, спречи је у злим намерама овим речима: „Тело не припада мени, но мојој жени. Зато не смем ни да га дам, нити да га позајмим другој". Жена треба да поступи исто. Овде је потпуна једнакост.

Сасвим се слажем са речима светог Павла, да у другим стварима мужу припада прва важност: „Сваки да воли онако своју жену као и себе самога, а жена да се боји својега мужа". Он такође каже: „Јер је муж глава жени" и „Жене, покоравајте се својим мужевима". У Старом Завету је писано: „Воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега". Како онда свети Павле говори о једнакости у служењу и власти у овом одељку? Говорећи: „Жена није господар од својега тела, него муж, тако и муж није господар од свога тела него жена". Он поставља једнакост између мужа и жене. Као што је муж господар њеног тела, тако је и жена господарица његовог тела. Зашто свети апостол ту даје једнакост? У свим другим случајевима мужу припада већа власт, међутим када је у питању светост и чистота, муж нема већу важност од жене. Казна је иста и њему као и жени ако прекрше правила брачног живота, и то је сасвим оправдано. Жена не оставља своје родитеље и не улази ти у дом да би је ти обесветио и олако заменио јефтином слушкињом. Није у реду да почињеш сукоб са својом супругом, својим животним сапутником, женом која има подједнаку част као и ти. Зар није срамно да примиш њен мираз и водиш рачуна о њему, а да уништаваш оно што је драгоценије од сваког мираза - њену честитост и светост (која је баш као и твоје тело њено власништво)? Када потрошиш њен мираз одговараш судији, плаћаш одштету адвокату, а када позледиш светост, одговараш самоме Господу који је брак дао и који жену заступа. Да бисте се у то уверили, послушајте речи светог Павла: „Који, дакле, одбацује, не одбацује човека него Бога који је и дао Светога Духа својега нама". Видите ли сада да је прељубочинство не само завођење удате жене но чак и блуднице ако је мушкарац жењен. Као што кажемо за удату жену да чини прељубу са слугом или са неким другим, исто тако кажемо и за мужа ако чини прељубу са слушкињом или неком другом распусном женом. Зато не губите спасење. Не дајте душу ђаволу због оваквих грехова. Ови греси су узрок растурања многих породица, и почетак жучних свађа. Они угушују љубав у човеку и поткопавају добре односе међу људима. Без обзира на то колико је жена лепа, муж који је блудник никада је неће волети, баш као што муж пун врлине не би никада преварио, ни оставио своју супругу. Врлина рађа љубав, а љубав доноси човеку безбројне благослове.

БЕСЕДА ДВАНАЕСТА НА ПОСЛАНИЦУ КОЛОШАНИМА (4,18)

Поздрав мојом руком, Павловом. Опомињите се мојих окова.

Благодат са вама! Амин.

Овим речима апостол Павле подсећа Колошане да не страхују за њега и тиме завршава посланицу. Он им поручује да иако је он, њихов учитељ, у оковима, његова је душа слободна у благодати. Чак је и његова утамниченост благодат. Чујте шта каже Лука у делима апостолским: А ови онда (апостоли) отидоше из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за име његово.[45] Ако муж вољно страда за жену коју воли, са каквом вољом би ми требало да страдамо за Христа? Зато се не жалостите на мужа којег подносите Христа ради. Само се сетите Павлових окова. Они ће вас охрабрити. Јеси ли поносан на своја добра дела? Сети се Павлових окова и видећеш како је неразумно живети у угодностима, док је његов живот стално био изложен опасности. Гајиш ли у срцу самољубље? Сети се Павлове тамнице. Ти си његов ученик и његов војник! Како можеш да живиш у раскоши док ти је друг у оковима? Је ли те икад ико напустио? Опомени се опет Павла у тамници и схватићеш да бити сам не значи бити напуштен. Жудиш ли за скупим оделима и златним накитом? Опомени се Павлових окова и видећеш да су те ствари безвредне, као срамне хаљине блуднице, или као прегршт суве траве. Проводиш ли много времена пред огледалом улепшавајући косу и шминкајући лице, надајући се да ћеш се тако улепшати? Размишљај о Павловој запуштености у тамници и жудећеш за његовом лепотом. Видећеш да је светска лепота у ствари ругоба, и радије ћеш делити ланце са Павлом. Мисли о његовом лицу обливеном сузама. Три године, дан и ноћ, он није престајао да плаче.[46]

Угледајте се на његов плач. Осветлите лице сузама. Плачите због греха; због гнева, неуздржљивости, пијанства. Угледајте се на Павлове сузе и смејаћете се онда сујети овога света. Христос је благословио ове сузе речима: Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати.[47] Ништа није милије од ових суза; оне су драже од сваког смеха. Моли се превасходно за ове сузе. Нека ти срце пати за онима што греше. Подижите синове и кћери тако и плачите за њима ако заблуде. Сетите се речи псалмопевца: Чу Господ плач мој, Господ молитву моју прими.[48]

Опомињите се мојих окова каже Павле. Брак је оков, оков дат од Бога. Зашто онда прослављате свадбе будаласто и непристојно? Зар нисте свесни шта радите? Венчаваш се са женом да бисте рађали децу, да бисте водили миран и одмерен живот, а шта значи она пијанка са свим њеним бестидностима и непристојностима? Можеш да приредиш гозбу својим пријатељима да бисте венчање прославили, то не замерам, али зашто свој удео у томе морају да имају и тако ружне ствари? Камиле и муле се понашају пристојније неголи неки људи на свадбама. Да ли је брак лакрдија? То је тајна, слика нечег тајновитијег. Ако немаш поштовања према браку, поштуј бар оно што он одсликава: Тајна је ово велика, аја говорим о Христу и Цркви.[49]Како можете тако недостојно да прослављате оно што је слика Христа и Цркве? „Па добро, а ко ће да игра?" питаће те. Зашто би ико требало да игра? Једино пагански обреди укључују и плес. Ми наше обреде прослављамо тихо и скромно, са скрушеношћу и пристојношћу. Како је брак тајна? Двоје постају једно, а то није само испразни символ. Они нису слика нечег земаљског, но самог Господа. Како онда можете да правите прославе тако бучне, што душу узбуњује и обесвећује?

Женик и невеста треба да постану једно тело. Видите ли тајанство љубави?! Ако двоје не постану једно , они даље не могу да узрастају, него опадају. Како је велика снага јединства! Промисао Господња у почетку раздели једно тело на два, но тиме је Господ хтео да покаже да они остају једно и после те поделе, тако што им је ускраћено да рађају једно без другога. Видите ли како је брак велика тајна? Од једнога човека, Адама, створио је Еву, а онда их је поново саставио у једно да би њихова деца била од истог изданка. Исто тако, муж и жена нису више двоје, но једно. Ако је он глава, а она тело, како ту може бити двоје? Она је створена од његовог тела; и они су засебно две половине једнога тела. Господ је жену назвао „помоћницом" да би указао на њихову за једницу. Господ много већу част указује заједници мужа и жене, него заједници деце и родитеља. Отац се радује синовљевом или кћерином венчању, јер само тако тело његовог детета постаје потпуно. Иако много новаца троши на свадбу, он то више воли него да је види неудату, лишену свога тела. Немамо ми власти над нама у овом животу.

Како постају (муж и жена) једно тело? Као да добија нешто најдрагоценије, жена са угодношћу прима мужевљево семе, негује га, чува и собом пречишћава. Оно се спаја са њеним саставом, а потом га она враћа у виду детета! Дете је мост који спаја оца и мајку; и тако троје постају једно тело, као што мост спаја два града подељена реком. Овде је тај мост направљен од твари својих родитеља! Као што су глава и тело једно јер их врат спаја, а не раздваја; тако је и са дететом. Зато Писмо не каже Биће двоје једно тело... (Постање 2,24) а то дете.[50]

Ако нема деце, да ли онда остају двоје или постају једно? Својим спајањем они постају једно, мешајући се као уље и мирис.

Знам да моје речи многе од вас збуњују, а разлог вашег стида лежи у вашој развратности. „Брак нека буде у свему частан и постеља брачна у свему чиста",[51] а ви брак обесвећујете вашим изопаченим гозбама. Зашто бисте сте стидели нечега што је часно; и црвенели пред нечим што је чисто? Због тога, хоћу да очистим ваше свадбе; да венчању повратим достојанство и тишину коју јеретици сматрају за зло. Господњи дар се тиме вређа. Он нам је дат од постања, а ми га уништавамо блатом и гнојем. То желим да одагнам својим речима. Слушајте ме зато још мало. Упамтите: не можете се везати за нечистоту, а да при том не удахнете и смрад. Неки кажу да су моје речи непристојне, јер ја говорим о природи брака, која је сама по себи чиста; а не налазе непристојности у свом понашању на свадбама. Сматрајући моје речи непристојним, ви одбацујете Бога који је брак подарио. Да ли да вам кажем како је брак црквена тајна?

Цркву је створио Христос, и Он је ушао у заједницу са њом духовним сједињавањем. Свети Павле каже: Ревнујем за вас Божијом ревношћу, јер вас обручих мужу јединоме, да девојку чисту приведем Христу,[52] јер смо удови тела његова, од меса његова, и костију његових.[53] Размислите о овоме и не односите се према тако великој тајни тако срамотно. Брак је сведочанство (слика) присуства Христовог и докле ћете се напијати на свадбама? Реците ми да ли бисте се ругали слици цара да је видите? Ни помена.

Многи не маре за оно што се дешава на свадбеним гозбама, а то је велики грех. Неред и распусност господаре. Павле каже: Ни срамотне, ни луде речи или шале, што годје непристојно да не излази из уста ваших.[54]Реците ми, шта се, упркос томе, дешава на свадбама? Све то и још много горе, јер рђаве речи прелазе у дела, а они који их чине још добијају похвалу. Грех је постао уметност! И то нам се не дешава случајно, просто смо извежбани у злу и ђаво влада над својом војском. Кад дође пијанство, целомудреност одлази. Где су срамотне речи, ту је и ђаво спреман да дода свој улог. Зар тако прослављате Христову тајну? Позивањем ђавола?

Сада сам сигуран да сам вас увредио. Ви мене исмевате када вас карам, и тврдите да сам превише строг. То је још један доказ ваше нечистоте. Зар се не сећате речи светог Павла: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.[55]

Шта каже псалмопевац: Служите Господу са страхом и радујте се са трепетом.[56] А ви се понашате непристојно и богохулно, потпуно разуздано. Зар не могу да се споје задовољство и уздржљивост? Волите ли музику? Драже би ми било да волите тишину, али ако већ волите песме, одаберите оне које су поучне и пристојне, а не богохулне и сатанске. Уместо играчица, позовите хор анђела на вашу свадбу. „Али како ћемо их видети?", питаћете. Ако одагнате све остало, Христос ће вам доћи на свадбу, а тамо где је Он, ту су и ангели. Ако га замолите, учиниће за вас веће чудо од онога у Кани Галилејској. Претвориће воду ваших необузданих страсти у вино духовног заједничарења. Но, упамтите: ако дође и затекне музичаре како лармају, Он ће их отерати пре него што учини чудо.[57] Има ли ишта одвратније од ових сатанских зборова? Толика је бука да се ништа не чује, а једино што се може чути је нека бесмислена, срамотна и гадна реч.

Нема ничег угоднијег од врлине; ничег слађег од реда, ничег часнијег од благородности. Они који тако прослављају свадбе, наћи ће право задовољство. Но, сада обрати пажњу на оно што је потребно за такав брак. Прво, тражи мужа који ће ти истински бити муж и заштитник. Не заборави да постављаш главу на тело. Када удајеш ћерку, не гледај колико младожења има новаца, нити од којег је рода, нити какав му је друштвени положај. Све то је неважно. Тражи боље код њега побожност, нежност, мудрост и страх Господњи, ако желиш кћер да усрећиш. Удајом за богатог човека ти је вређаш, а не помажеш. Муж ће је сматрати робињом, јер долази из сиромашније породице. Боље је да се уда за онога који је приближно исто богат колико и она, или још сиромашнијег. Тако ћеш кћер мужу дати, а не продати као слушкињу господару. Ако си задовољан младожењиним врлинама и треба да одредиш дан венчања, помоли се прво Христу да ти Он дође на свадбу, а Господ се неће постидети да дође јер је брак слика  Његовог присуства у Цркви. А још боље од овога је да се молиш да ти деца нађу супружнике пуне врлине, а ти своју бригу препусти Господу. Ако ли га овако будеш поштовао, Он ће ти вратити част за част.

Када припремаш свадбу, не жури да од својих суседа позајмиш још неко огледало и не губи време бринући се за одело. Свадба није ни незнабожачки обред, ни позоришна представа. Боље уреди кућу и улепшај је колико можеш, па позови рођаке, суседе и пријатеље. Позови све оне за које знаш да су добри и они ће бити задовољни оним што им пружаш. Немој да унајмљујеш свираче. То је и непотребан и неумесан трошак. Боље позови Христа, а знаш ли како, Кад учинисте једноме од ове најмање браће, каже он мени учинисте.[58]

Не мислите да је непријатно позвати сиромахе Христа ради. Младу немојте украшавати златним накитом, но је одените пристојно. Тако ће од почетка свога брачног живота безмерно сијати. И не правите буку и неред. Кад све припремиш позови младожењу да прими девицу. Води рачуна да не дође до некаквог пијанства на гозби; и труди се да изобилујете у духовној радости. Замисли каква сва добра происходе од овакве свадбе! Већина данашњих свадбених гозби (ако то можемо назвати свадбом, а не позоришном представом), завршава се бедно. Тек што се славље заврши, невестина мајка брине да ли је оно што је позајмила поломљено или изгубљено. Свако задовољство замењује очајањем када после свега види лом у кући. Када је Христос на свадби, ту је и радост, и задовољство, и уздржаност, и пристојност, трезвеност и здрав дух. Сатана доноси узнемиреност, бол, расипност, непристојност, завист и пијанство. Сетимо се тога и уклонимо се од греха да бисмо угодили Господу и убројали се у достојне вечног блага које је обећао онима који га љубе, Њега, човекољубивог Господа Нашег Исуса Христа Коме, заједно са Оцем и Светим Духом приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ПРВА НА ПОСЛАНИЦУ ЕФЕСЦИМА (Стихови 6,1-4)

Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је ово праведно. Поштуј оца својега и матер; ова је прва заповест са обећањем да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. (Еф.6,1-3)

Свети Павле ову тему (о браку и породици) обрађује по устаљеном редоследу: прво говори о мужевима, затим о дужностима жена (којима припада друга важност); да би тада рекао нешто и о дужностима деце. Муж је глава жени, а заједно са женом влада децом. Слушајте шта каже: Децо, слушајте своје родитеље у Господу; ова је прва заповест с обећањем. Он овде не спомиње Христа, нити користи нека узвишена поређења, него се просто обраћа младим људима. Зато је и овај његов одељак тако кратак јер деци кратко може да се задржи пажња. Не спомиње он овде ни царство које ће доћи, јер деца то не би схватила, но говори оно што дете може да разуме и оно што жели да чује - како да задобије дуг живот. Ако се питате зашто не говори о Царству Небеском, него их подсећа само на Старозаветне заповести, рећи ћу вам да је то због тога што ово одговара дечијем узрасту. Као и због тога што, ако родитељи поштују закон Господњи, и деца ће чинити исто.

Најтеже је поставити добре основе васпитања, а из овога све остало се добро развија. Децо, каже он, покоравајте се својим родитељима у Господу, то јест онако како је Господу угодно и како је он заповедио.

„А шта ако ми родитељи заповедају да чиним штогод лоше?" можда ћеш питати. Ако и чини лоше, родитељ обично не приморава дете да га оно подражава. За такав случај свети Павле саветује: Слушајте своје родитеље у Господу, а то се односи само на оно што је Богу угодно. Стога, ако ти је отац неверујући, или јеретик, а захтева да га следиш, ти не мораш да га послушаш, јер то што ти заповеда није у Господу.

Зашто свети Апостол каже да је ово прва заповест са обећањем? Сетимо се других заповести: „не убиј" или „не чини прељубу". За њих се не везује никакво обећање, јер их је Господ дао да би нас уклонио од злих дела. Заповест да се поштују родитељи је истовремено и добро дело, па је награда обећана онима који је испуне. Видите ли како на добром темељу свети Павле утемељује животну врлину? То је прва заповест по Писму, јер пре свих осталих, осим Господа, наши су родитељи заслужни за наш живот и стога им и припада част да први уберу плодове наших дела. Једино ако поштујемо своје родитеље, бићемо у стању да учинимо нешто добро и за цело човечанство. Ко своје родитеље не поштује, неће се односити како треба ни према другим људима.

Он (свети Апостол Павле), је дао деци важан савет, али се одмах на то надовезује и заповест очевима: И ви оцеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој (стих 4). Апостол не каже „волите их". У том случају заповест би била сувишна с обзиром на природну љубав чак и најкрућих родитеља према деци. Шта он каже? „Не раздражујте децу своју, лишавајући их наследства, одричући их се, или односећи се према њима охоло као да су робови". Важно је то што свети Апостол Павле указује на чињеницу да је отац, као глава породице, одговоран за децу и дужан да их учи љубави и послушности. Као што жена треба да се покорава мужу, и као што муж треба да се удостоји њене покорности, он је исто тако обавезан да „децу своју подиже у васпитању и науци Господњој".

Брига за духовно ће ујединити породицу. Желите ли да вам деца буду послушна, онда их од почетка подижите у васпитању и науци Господњој. Не заваравајте се да детету нису потребне поуке из Писма, јер прво што ће тамо чути биће речи: Поштуј оца свога и матер, а ускоро ћете и сами осетити плодове тих поука. Не реците никад: „Читање Светог Писма је монашки посао. Зар треба да васпитавам дете као монаха?". Не! Не мора оно да буде монах? Само нека буде добар Хришћанин! Зашто се бојите нечега што је добро? Свакоме су потребне поуке из Писма, а нарочито деци, јер она су много више изложена лошим утицајима средине. Децу треба заштити од нечистоте. Много се бринемо за њихово школовање. Када бисмо се тако бринули и за њихово васпитно упућивање у науку Господњу! Не бисмо се тада ишчуђавали њиховој непослушности, непоштовању, бестидности. Дај Боже да се то никоме не деси, него слушајући савет Апостолов, да их подижемо у духу науке Господње. Поучавајмо их својим примером и стварајмо од малих ногу код њих навику да читају Свето Писмо. „Стално понавља једно те исто" можда ће неко рећи. „Мука нам је од тога!" То ми је дужност и нећу престати да је извршавам. Зашто се не угледате на старе, свете мужеве и жене? Реците ми ви, мајке, сећате ли се примера Аниног? Шта је она урадила? Однела је Самуила у храм, сина јединца који је још био у повоју. Ко од вас не би желео да има онаквог сина какав је био Самуило? „То није могуће" рећи ћете „да мој син стекне славу какву је имао Самуило". Зашто би то било немогуће? Зато што то истински не желите и не упућујете га на Онога Који га може учинити славним. А ко је то? То је Господ.

Велики свештеник Илије није имао стварну намеру да васпитава Самуила, јер је био обавезан да васпитава своју децу. Само мајчина вера и труд све учине могућим. Он јој је био једино дете, није чак ни знала да ли ће имати још деце после њега, па ипак није рекла: „Сачекаћу да одрасте, нека осети сласти земаљског живота док је дете". Ова света жена је такве помисли одагнала, јер је пред њом био само један циљ: како да од самог почетка своје срце посвети Господу. Посрамите се, мужеви, пред мудрошћу ове жене! Она предаде Самуила Господу, и у Господу остави га. Њен брак је добио много већи благослов управо због тога што је прво бринула о духовном. Први плод своје утробе посветила је Господу и због тога је добила много више деце при повратку. Самуила је видела увенчаног славом још за живота. Ако човек човеку част враћа за част, како ли тек Господ дарива? Он даје тако много и онима који га не поштују! Докле ћемо бити само хрпе телеса? Докле ћемо бити само приковани за земљу?

Нашу бригу о деци, о њиховом васпитању и науци Господњој ништа не сме да замени. Учимо их од почетка истинској мудрости, и тиме ће много већу славу и богатство задобити, него када бисмо их окружили изобиљем. Ако дете научи да се бави трговином, или се школује за неко уносно занимање, све је то ништа у односу на ону благодат коју стиче презирањем богатства. Ако искрено желиш да своје дете учиниш богатим, учи га томе. Није богат онај који жуди за благом и који га гомила, него онај који ништа не тражи. Дете треба овако васпитавати. То је највеће благо. И не трудите се да га окружите славом овог пролазног света, него га учите како да познаје истинску мудрост - тиме ће се прославити. То можете учинити без обзира на то да ли сте богати или сиромашни. То знање се не стиче од вештих учитеља, него божанским откровењем. Не брините да ли ће вам дете дуго поживети на земљи, него како ће задобити живот вечни. Даривајте га великим, а не малим. Учите га Божанској мудрости, а не испразном, кићеном беседништву. Неће много патити због тога што је слаб беседник; али му никаква реторика неће помоћи ако изгуби истинску мудрост. Оно што му је заиста потребно је узоран живот - а не испразни говори; благородност - а не мудровање; дела - а не речи. Ово ће му осигурати Царство и стотину Божијих благослова. Не труди се да детету језик изоштриш, но гледај да му очистиш душу. Ја не мислим да је светско знање бескорисно и непотребно. Оно само не треба да нас потпуно заокупи. И не мислите да само монаси читају Библију, јер деца која треба да крену у живот још више потребују знање из Светог Писма. Човек који никада не плови морем, нема потребе да зна било шта о опремању брода или посаде, док је то морнару неопходно. Исти је случај и са монасима и мирјанима.

Монах живи у мирној луци, склоњен од буре, док је световни човек стално у свету, као на океану, изложен бројним искушењима. Хоћете ли да вам споменем људе који су живели чистим животом, у врлини, иако су били мирјани? Данас се нико не може упоредити са њима, чак ни неки праведници. Поменућу свете старозаветне мужеве. Колико је њих имало жену и децу, па их то није ометало да живе подвижнички. Данас, на жалост, то није случај, како каже и сам свети апостол Павле.[59] Кога од тих људи сада да споменем? Ноја или Аврама? Сина Нојевог или сина Аврамовог? Јосифа? Или можда пророке, Мојсија или Исаију? Ако ми не замерите, ипак бих говорио о Авраму, јер је он из много разлога најблиставији међу њима. Зар он не беше ожењен? Зар не имаде децу? Да, али те га ствари, саме по себи, не учинише дивним. Био је богат, али га ни богатство не учини угодником Божијим. Зашто га зову дивним? Због гостољубивости, немарења за богатство, чистоте живота. Шта некога чини љубитељем мудрости? Зар не то што је његова брига за раскош и славу мала? Зар се он не бори против зависти и других страсти? Замислите онда какав је љубитељ праве мудрости био Аврам. Прво, није био привржен својој земљи. Господ рече: Иди из земље своје, и од рода својега, и из дома оца својега...[60]и он је одмах отишао. Није био везан за кућу, или за пријатеље, за новац или славу, или шта друго. Када је поразио четири краља и када су му ови понудили опљачкани плен, он је одбио.[61]

Сви ови свети људи сматраху овај земни живот за ништа. Нису жудели за богатством или било каквим пролазним задовољством. Реците ми, која су дрвета добра? Зар не ценимо више она која су снажна и отпорна на олујне ветрове, која подносе све непогоде без икакве спољашње заштите? Онај који истински воли мудрост је као ово дрво, и о његовим врлинама нећу више говорити, јер сам то већ учинио, Он нема ништа, а има све; има све, а нема ништа. Никаква спољашња потпора не може да замени природну снагу, нити да пружи природну сигурност. То је важна заштита. Шта је онда снажно тело? Не осећа ли здрав човек глад, засићеност, зиму, врућину? Зар он онда није зависан од кувара, кројача, продаваца, лекара? Истински богатом човеку, љубитељу мудрости, ништа од овога није потребно. Зато нас свети апостол упозорава да децу подижемо у васпитању и науци Господњој. Не учите их само како да стичу здравље и славу, јер када то изгубе, остају без икакве заштите и никакву корист немају од некадашњег благостања. То је била привидна сигурност која их је оставила без ослонца када се изгубила.

Здравље је, дакле, (извесна) сметња јер нас оставља неспремнима у животним тешкоћама. Стога, оспособимо децу да се суоче са недаћама, да се не изненаде кад наиђу невоље. Подижимо их у васпитању и науци Господњој. За такав труд добићемо велику награду. "Ако су цењени уметници који праве статуе и портрете земаљских краљева, како ли ће тек Господ да награди оне који Његов царски образ осликавају и красе (јер је човек образ Господњи). Када учимо нашу децу да буду добра, пажљива, да опраштају, (то су све одлике Господа), да су милосрдна, да воле своје ближње, да овај живот не држе низашта - ми им тиме усађујемо у душу врлине и тако осветљавамо образ Господњи (у њима). То је, значи, наш задатак: учити децу и себе побожности, јер какав ћемо одговор дати на страшном суду Христовом ако то не учинимо? Ако су човеку деца разуздана, он је онда некористан и као епископ,[62] а како ли ће тек бити некористан у Царству Небеском? Шта мислите о томе? Ако нам је жена непослушна, а деца разуздана, зар нећемо онда одговарати пред Господом за њих? Хоћемо, јер смо дужни да дамо Господу оно што му припада, а појединачна исправност није довољна за спасење. Човек који је сакрио један таланат, није награђен, него је још и кажњен. То је очигледан пример да ни једна наша врлина није довољна за спасење, јер се траже и врлине оних за које смо одговорни. С тога, водимо бригу о жени и деци и о нама самима. Учимо и себе и њих истинској мудрости и молимо се Господу да нам помогне да нашу дужност достојно испунимо. Ако он види наш труд, помоћи ће нам. А ако не, неће нам пружити руку. Бог помаже онима који се труде, а не доконима. Нико не жури да помогне немарној особи, него оној која ради.

Милостиви Господ ће тај наш посао довести до савршенства да бисмо се удостојили Његових обречених добара која је обећао онима који Га љубе, Њега, човекољубивог Господа нашег Исуса Христа коме приличи свака слава, част и поклоњење, заједно са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова, Амин.

КАКО ИЗАБРАТИ ЖЕНУ?

Данас ћу вам поново говорити о браку. Хоћу да дам савет свима онима који желе да ступе у брак. Када купујемо покућство и робове ми се распитујемо за продавце и бивше власнике, као и за сама добра која узимамо. Занима нас способност и издржљивост њиховог тела као и њихово духовно устројство. Када, пак, бирамо жену, онда треба да покажемо далеко већу промишљеност. Ако је кућа лоша, ми је можемо вратити. И ако је слуга лењ послаћемо га натраг продавцу. Но, када узмемо жену, не можемо је поново вратити у род, него је морамо задржати све до краја. Према закону Господњем, ми сносимо одговорност за прељубу ако супругу отпустимо због тога што је лоша. Стога, кад бираш жену не читај само грађанске законе, него, пре свега, Црквене законе;. јер Господ на Страшном суду не суди по закону грађанском, него по своме Закону. Преступ државног закона често може да донесе зараду. Преступ Божијег закона доноси неизбежну казну и вечни огањ.

Када се спремаш за женидбу журиш да испиташ познаваоце државног закона. Пажљиво им постављаш питања. „Шта ће се десити ако моја жена умре бездетна? А шта ако има једно, двоје или троје деце? На који начин она може да се користи новцем свога оца за његовог живота, а како кад умре? Шта од њеног наследства добијају њена браћа и сестре, а шта муж? Када муж преузима бригу о њеном поседу, забрањујући свакоме да њиме располаже? Под којим условима он постаје власник целог добра?". Са знатижељом постављате и многа друга питања да бисте се уверили да ништа од женине имовине не добијају њени сродници. Као што већ рекох, било шта непредвиђено да се деси казна за пропуст је губитак новца. Стога водите рачуна да ништа не превидите. Зар то није неразумно? Када нам прети опасност да изгубимо новац добро пазимо на све, а када се излажемо опасности да душу изгубимо, ми не бринемо много. Треба да се замислимо над тим и да на првом месту мислимо о спасењу душе.

Стога, опомињем и саветујем оне који желе да ступе у брак, да се подсете речи светог Павла, и да прочитају правила брачног живота која је он дао. Научите, пре свега, оно што вам он налаже у случају да вам је жена болесна, непослушна, неразумна, лажљива, склона пијанству и сваком другом пороку. Онда, имајући то у виду, поново размислите о браку. Ако вам он допушта да се од ње раздвојите због тога што је лоша и да се вежете за другу, онда уживајте у својој ослобођености од брига. Ако вам, пак, то забрањује и приморава вас да са њом живите без обзира на све њене мане (осим кад је у питању нечистота), онда припремајте себе да поднесете све њене слабости. Пошто је то тешко и одговорно, поведите много рачуна да бисте изабрали добру, разумну и нежну супругу. Знаш да имаш само две могућности. Ако изабереш рђаву жену, мораш подносити тегобе; јер ако нећеш да је трпиш, сносиш одговорност за прељубочинство раздвајајући се од ње. Господ рече: Сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу; и који се жени отпуштеницом; прељубу чини.[63] Када добро испитамо закон Божији пре венчања, пажљиво ћемо изабрати себи жену која је од самог почетка добра и подобна нашим особинама. Узимајући такву жену немамо само корист од тога што се од ње нећемо раздвајати, но и због тога што ћемо је и волети онако како свети Павле заповеда. Јер када каже: Мужеви, волите своје жене, он се не задржава само на заповести, но даје меру те љубави као што и Христос заволе Цркву.[64]А како је Христос волео Цркву, реците ми? „Себе предаде за њу". Значи, ако и живот треба да предаш за жену, не оклевај. Ако је Господ дао себе за своју помоћницу, како ли тек ми треба да волимо своје помоћнице у невољи?

Можда је лепота и врлина невесте привукла Женика? Не, била је ружна и нечиста, као што о томе и пише. Кад свети Павле каже Христос себе предаде за њу, одмах додаје да је освети, очистшши је крштењем у води.[65]Говорећи, „да је освети", свети Павле показује да је била обесвећена и нечиста, но, не на уобичајен начин, него најгором нечистотом. Била је оскрнављена крвљу, лојем, димом, и свим другим гадостима идолских жртава. Ипак Он је није одгурнуо због њене нечистоте, но ју је преобразио, очистио и опростио јој грехе. Мораш се угледати на Њега. Чак и ако твоја жена небројено пута више греши, ти мораш да јој опростиш. Узмеш ли осорну и грубу жену треба да је преобразиш својом љубављу и нежношћу као што је и Христос преобразио Цркву. Није јој само очистио нечистоту, него ју је и подмладио, отклонивши јој боре од греха. Свети Павле уз то још додаје: Да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре.[66] Није је учинио само лепом но и младом, и то не према природи њеног телесног изгледа, но према њеним душевним одликама. И није једино чудо то што је срамотну, нечисту и стару није презрео, него је чудо и то што претрпевши и смрт ради ње, преобразио је и учинио чудесно лепом. Веће је чудо то што је нечисту и изборану не одгурну од Себе, него је пригрли брижно и узе да је исправи. Реците ми, колико њих паде у грех пошто су постали верујући? Па ипак, Господ их не презре. Сетимо се примера верника Коринћанске Цркве који су грешили; Господ их није одлучио од Цркве; јер су припадали тој заједници Тела Христовог, но их је враћао себи.[67] Цела Црква Галата је била у побуни, заокупљена јеврејским обичајима, па опет је Он није одбацио, но ју је пославши светог Апостола Павла вратио у пређашње стање и обновио је. Када се разболимо ми не одсецамо болесни део тела, него се трудимо да болест излечимо. Исто треба да се учини и када је у питању жена. Не одбацуј жену ако је лоша, но се труди да одагнаш зло. Уосталом, могуће је да жену пошто одбациш поново вратиш, а одсечени уд сигурно не можеш повратити. Чак и кад знамо да је болест неизлечива ми не одсецамо уд. Видите да особе које су хроме, или имају осушене руке, или су слепи на једно око не одстрањују болесни део тела. Иако никакве користи нема од њега, иако он још служи на поругу другим удима, човек га задржава и негује као и остале. Зар то није неразумно? Када је немогуће излечити, а никакве користи нема, ми се толико бринемо и толико пажње посвећујемо; а када постоји нада у исцељење, ми негу одбацујемо. Нешто што је једном изгубљено не може се повратити, али се исклизнућа са правог пута увек могу исправити.

Чак и ако ти је жена неизлечиво болесна, и поред све пажње ружно се односи према теби, не смеш да је одгурнеш. Болесни уд се не одсеца, а она је твој уд, јер је писано биће двоје једно тело.[68]

Осим тога, никакву корист немамо негујући болесни уд који је неизлечив; а за труд што поучавамо жену која је болесна добијамо награду од Бога. Чак и ако нема много користи од тога за њу, Господ ће наградити нашу трпељивост јер смо тиме показали да Га се бојимо. Благошћу смо одагнали зло из ње и сачували свој део. Жена је део нас и због тога посебно треба да је волимо. О томе свети Павле учи говорећи: Тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тела... јер нико никад не омрзну на своје тело, него га храни и негује, као и Господ Цркву. Јер смо уди тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових.[69] Као што Ева дође од Адама, тако и ми долазимо од Христа, и управо то значе речи „од меса Његова и од костију Његових". Сви знамо да је Ева створена од Адама. У Светом Писму јасно је речено да је Господ пустио тврд сан на Адама и од његовог ребра створио жену. Како да схватимо то да и Црква настаде од Христа? И ово стоји у Светом Писму. Када је Христос издахнуо на крсту, пошто је већ био распет, један од војника му прободе ребро и из њега потече крв и вода.[70] Из те крви и воде излази цела Црква. Господ нам сам сведочи за то речима: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.[71] Он крв зове „Дух". Крштењем ми се поново рађамо Духом и водом, и Христос нас прима у себе. Схватате ли сада како смо од Његовог меса и Његових костију, и како се рађамо крвљу и водом? Као што је жена створена кад је Адам пао у сан, тако је и Црква настала од Христа када је на крсту умро.

Жену морамо волети не само због тога што је настала од нас и што је део нашег тела, но и због тога што је Господ то одредио речима: Због тога ће оставити човек оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело.[72] Свети Павле нас подсећа на овај Закон и учи да увек стремимо тој љубави. Видите мудрост овог светог апостола. Он нас не приводи љубави само законом Божијим, или наводећи само људске разлоге за њу. Свети Павле користи истовремено и једно и друго.

Мудрији и духовнији ће се поводити за небеским, а слабији ће тежити љубави из простих, земаљских побуда. Зато он почиње да говори наводећи Христова дела и позивајући се на Њега: Волите своје жене, као што и Христос заволе Цркву. Потом, користећи људско искуство, каже: Мужеви да воле своје жене као своја тела. Затим, поново говори о Христу: Јер смо уди тела Његова, од меса Његова, и костију Његових, да би се опет вратио на људско искуство: Тога ради оставиће човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој.

После свега свети Павле каже: Тајна је ово велика.[73] Зашто је то велика тајна? Реците ми. Тајна је због тога што невеста, која је све до венчања чувана, никад раније није видела женика а воли га и чува од првог дана. С друге стране, женик који је ни видео није, нити је са њом кад разговарао, ставља је испред свих пријатеља, сродника, па чак и родитеља. Па и родитељи, да су из било ког разлога оштећени, они би се жалили и ишли на суд; а сада своју кћер поверавају ономе кога не познају и још уз њу дају мираз. Они то не сматрају губитком, но се радују том догађају. И када их кћер напусти, они не мисле више на блискост са њом, не жале се и не тугују, но су Господу захвални. То значи да је Господ услишио њихове молитве. Свети Павле на све то мисли: и како млади остављају родитеље и привезују се једно за друго; и како ова заједница бива много снажнија од оне у ранијој породици. Он је видео да то није људска творевина. Господ је дао љубав између мужа и жене.

Он је обавезао оне који ступају у брак, као и оне који су већ у браку, да им та заједница буде на радост. Стога свети Павле каже: „Тајна је ово велика."

Као што тек рођена беба препознаје своје родитеље чим их види иако то не може да каже, тако се и срца невесте и женика препознају на први поглед, а да их нико претходно не упозна. Видећи да се то догодило и са Христом и Црквом, свети Павле је био зачуђен и задивљен. Како се то догодило између Христа и Цркве? Као што женик оставља своје родитеље и долази својој невести, тако је и Христос оставио Оца и дошао својој невести. Он није призвао нас горе, но је сам дошао (то не треба да схватамо као суштинску промену, но као чин Христовог снисхођења људима, јер када је дошао нама и даље је био заједно са Оцем). Стога, кад свети Павле каже „тајна је ово велика", одмах наставља а ја говорим о Христу и о Цркви.[74] Пошто сад знате како је брак велика тајна, и како представља значајну ствар, не узимајте га више олако. Док тражиш изабраницу, никако не гледај на новац. Схвати да брак није посао, него заједница у којој се живи. Чујем да многи од вас кажу: „Тај и тај се браком обогати, а пре је био сиромашан. Чим је узео богату жену, одмах је добио сва задовољства и раскош." Шта говориш, човече? Зар жудиш за земним богатством? Зар те није срам? Не црвениш ли због тога? Требало би да од срамоте пропаднеш у земљу! Каквим речима се може назвати овакав муж? Жена има само једну дужност: да чува оно што смо стекли, да пази на нашу имовину, да брине о нашем домаћинству. Осим тога, Господ ју је дао нама за помоћницу у овоме, као и у свему другом. У целини гледано, наш живот је састављен из два дела: друштвеног и приватног. Када је Господ начинио ову поделу, жени је дао да управља домаћинством, док је мужу наменио све послове ван куће: трговину, војску, суд, скупштину и све остало. Жена не може натезати лук и хитнути копље, али може да прави одећу, припрема храну и брине о свему што се тиче домаћинства. Она не може да даје своје мишљење у скупштини, али зато то може да учини у кући. Често се дешава да, иако се муж разуме у домаћинске послове, жена их ипак боље познаје од њега. Она не може да води државне послове, но, зато може да подиже децу, што је још драгоценије. Жена, такође, може да надгледа послугу и да замени мужа у свим кућевним делатностима, као што су припремање зимнице, одржавање одеће, спремање обеда. Она води бригу о свим стварима које су за мужа неприкладне и тешке, без обзира на то колико је он вешт. Уосталом, ови послови су дати жени Божијом премудрошћу, да би се показало да онај који обавља много веће послове нема никаквог утицаја и потпуно је бескористан када су у питању мањи послови, тако да му је у томе неопходна женина помоћ. Да је Господ дао мужу да ради и једне и друге послове десило би се лако да мужеви занемаре женски род. Да је пак жену учинио способном за већа и важнија задужења усадио би у њој уображеност.

Због тога Господ није дао једном полу да управља и у једном и у другом, а други запоставио - учинивши га бескорисним и сувишним, нити им је дао подједнак приступ у обе сфере јер би се из те једнакости у части код жене створила жеља за старешинством. Ради мира у породици Божија промисао је сваком одредила одговарајући положај. Господ је наш живот поделио на два дела, дајући онај већи и значајнији мужу, а мањи жени. На тај начин, он је жену учинио зависном од мужа јер јој је његова услуга неопходна, а с друге стране, и сама има задужења тако да нема разлога да устаје против њега.

Знајући све ово, тражимо код жене само једну ствар: лепоту душе и племенитост духа, да бисмо уживали у радости вечне љубави. Како ће муж да спута своју жену која је богата, или је сиромашна а горда? Онај који узме жену подједнако богату или сиромашнију доноси у кућу благослов, јер је нашао себи помоћницу и утешитељицу. Њено сиромаштво ће је приморати да брине о мужу и да му се покорава у свему. Њиме се отклања свака непокорност, свађа, сујета и гордост. Сиромаштво држи пар у слози, миру, љубави и складу. Да бисмо уживали у радости не тражимо новац, но мир. Брак није дат да би се људи свађали, устајали једно на друго и живели немогућ живот, већ да би дом био испуњен радошћу, међусобним помагањем, и да бисмо у њему нашли уточиште од свих невоља. Колико мужева ожењених богатим женама, дане проводе у свађама за столом? Колико њих сиромашних, ожењених сиромашнијим женама, дан дочекује са радошћу и топлином? Богати мужеви, иако живе у раскоши, често желе да им жена што пре умре и ослободи их таквог живота.То значи да је новац бескористан ако живиш са неким ко нема добру душу.

Зашто да више говорим о миру и хармонији? Да бисмо стекли новац, често узимамо богату жену. Када човек миразом стекне иметак, у случају превремене смрти женине, он је приморан да сву заосталу имовину да њеним сродницима. Као дављеник са потонулог брода који је успео да извуче само живу главу, тако и овом човеку после буре препирки, увреда, свађа и понижења остаје само тело. Баш као што незасити трговац претоваривши лађу изазива њено тонуће, тако и муж жудећи за нечим већим од своје жене ускоро губи и оно што је имао. Равно таласу који изненада потопи брод, превремена смрт тако односи са женом сву мужевљеву имовину.

Знајући све ово, не тражимо од наше невесте новац, но нежност, благост, побожност и честитост. Мирна, пажљива и целомудрена жена, чак и ако је сиромашна, учиниће сиромаштво бољим од богатства. С друге стране немарна, свадљива и развратна жена, иако има небројено благо, разрушиће дом брже од олујног ветра, а мужу задати велике недаће и гурнути га у сиромаштво. Стога не тражимо богату жену, но ону која ће умети да располаже оним што имамо.

Пре свега, треба да научите какву сврху брак има и зашто уопште постоји. Ништа друго не треба да вас занима. Због чега је, онда, Господ дао брак људима? Слушајте шта свети Павле каже: због блуда сваки нека има своју жену.[75]Он не каже „да бисте се ослободили сиромаштва", или „да бисте стекли богатство", но шта каже? Да бисмо се уклонили од блуда, да бисмо угасили наше страсти, да бисмо се извежбали у целомудрености и да бисмо угодили Господу живећи задовољно са својом женом - то је плод брака, његова сврха, дар и корист. Не тражите онда мање, превиђајући веће. Богатство је неважно у односу на чистоту. Због тога треба да тражимо жену, да бисмо отклонили грех и уклонили се од блуда. Све до краја, брак треба да буде упориште заједничког стремљења чистоти. То ће се догодити само ако узмемо невесту која ће нам донети у мираз побожност, честитост и доброту. Телесна лепота, која није спојена са лепотом душе, мужа ће задовољити двадесет или тридесет дана, и никако дуже, чим се наруши и пропадне. Жене које зраче лепотом душе у браку показују сву племенитост свога достојанства и чвршће и топлије везују мужа за себе. Пошто нежност и оданост држи њихову заједницу на окупу, свака недостојност нема приступа. Без обзира на све навале нечистих помисли, муж је кадар да им се одупре, ако своју жену истински воли, и да настави Богоугодан живот са њом. Услед тога, Господ узима у заштиту и њега и његов дом. Свети људи Древних времена овако су бирали себи жене, тражећи од њих племенитост, а не трошна, земаљска блага.

Да бих потврдио ово што говорим, споменућу један брак за пример: А Аврам беше стар и бременит каже Писмо. И рече Аврам слузи своме најстаријем у кући својој, који беше над свим добром његовим: метни руку своју под стегно моје, да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да нећеш довести жену сину моме између кћери ових Хананеја, међу којима живим. Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину моме Исаку.[76]

Видите ли врлину овога праведника? Видите ли, са колико промишљености он гледа на брак? Он није тражио проводаџије или старе пијане жене, но је ствар поверио своме слуги. То је показатељ патријархалне разборитости и опрезности, јер толико је поучио свог слугу да му је дао у руке тако важан посао. Као што видите, он није тражио богату или лепу жену, но ону која је племенита. Због тога је послао слугу тако далеко. Осврните се и на оданост овога слуге. Он не рече: „Чему то? Толико је племена око нас, толико богаташких ћерки, толико одличних и пријатних људи, а ти ме шаљеш у далеку земљу, међу непознате људе. С ким да говорим? Ко ће ме познати? Шта ако ми припреме клопку, и покушају да ми нашкоде? Није лако прихватити се таквог посла кад си странац". Он ништа од овог не рече, но, прелазећи преко свега, бринуо је само за оно што је и било вредно бриге. Без икаквог поговора показао је своју послушност. Мудрост и умешност показао је питајући једино где би било најбоље да се распитује. Но, шта га је једино бринуло? Шта је питао свога господара?

Ако девојка не хтедне поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твога у земљу из које си се иселио? А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мога онамо. Господ Бог небески, Који ме је узео из дома оца мојега, Који ми је рекао и заклео ми се говорећи: Семену ћу твојему дати земљу ову, Он ће послати анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде.[77]

Видите ли његову веру? Није му дао за сапутника пријатеља или сродника, или кога другог, но самог Господа. Да би охрабрио слугу није само рекао: Господ Бог небески, но је додао Који ме је узео из дома оца мојега. То је значило: „Сети се како је био дуг тај пут, како смо тамо оставили све и дошли овде, у туђу земљу да уживамо већа блага. Видиш како је  немогуће постало могуће." То није једино тумачење његових речи „Који ме је узео из дома оца мојега", јер оне показују да му Господ нешто и дугује „Господ... ми је рекао и заклео ми се" вели Аврам сву земљу што видиш теби ћу дати и семену твојему до века.[78] Чак и ако смо бескорисни, Божијом промишљу ми се усавршавамо. Господ нам помаже, дужности олакшава, и испуњава наше прозбе ако му се искрено и предано молимо. Са таквом вером је и Аврам послао свога слугу.

Када је слуга стигао до свога одредишта, никоме се из тога града није обраћао за помоћ. Ни са ким није разговарао, нити се интересовао за ондашње девојке. Видите ли каква беше његова вера. Очекивао је свога посредника. Само је са Њим разговарао. Стајао је и молио се говорећи: Господе Боже господара мојега Аврама, дај ми срећу данас.[79]

Он чак није рекао:: „Господе Боже мој", него „Господе Боже господара мојега Аврама." То значи: „Иако сам ја нечист и бескористан молим у име мога господара. Нисам дошао овде ради своје потребе, но служећи њега. Ради његове врлине, молим ти се Господе испуни све моје прозбе". Да не мислите да је он тако говорио само због дуга слушајте шта даље каже: Учини милост господару мојему Авраму. Тиме је мислио: „Чак и ако нисмо учинили добра дела, молимо Ти се спаси нас својом милошћу. Молимо Ти се, услиши молитве наше, не због дужности или обећања, него ради љубави." Шта он у ствари жели? „Ево, ја ћу стајати код овог студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде. Којој девојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај да то буде она коју си наменио слуги својему Исааку; и по томе да познам да си учинио милост господару мојему."[80]

Примећујемо слугину домишљатост у избору знака. Он не рече: „Девојка коју видим у колима која вуку муле, праћену бројним слугама и евнусима. Ону која се одликује великом лепотом, љупкошћу и красотом, нека то буде она коју си Ти наменио слуги Твоме". А шта је он рекао „Којој девојци речем: нагни крчаг свој да се напијем." Шта то чиниш човече? Тражиш жену своме господару, ону која носи воду и којој је дозвољено да разговара са тобом, странцем. „Да", вели он, „господар ме је послао да нађем племениту, а не богату жену. Често су управо ове жене што носе воду пуне врлина, док су оне из раскошних кућа обично горе од свих." Како ћеш знати да жена има врлину? „Уз помоћ знака који сам навео." На који начин је то знак за врлину? „То је непогрешиви знак за врлину. То је знак милосрђа на делу."

Заиста је то што он говори знак, чак и не мора да говори ово: „Тражим гостољубиву девојку, која ће се потрудити да ми послужи колико је у њеној моћи." Он има нарочити разлог зашто тражи управо милосрдну девицу. С обзиром на то да долази из куће у којој цвета гостољубивост, превасходно је тражио девојку чије ће особине одговарати особинама и навикама његових господара. „Доводимо је у кућу" вели он „која је отворен странцима. Желим да спречим свађе и несугласице које се често јављају тамо где муж не следи очев пример, јер му жена није рада да угости странце. Да бих то спречио, желим одмах да знам да ли је гостољубива. Свако добро долази од гостољубивости. Због гостољубивости је и мој господар добио женика на дар: постао је отац. Убио је теле и примио сина, умесио погаче и добио обећање од Бога да ће имати потомака као звезда на небу.[81] Пошто свако добро нама и нашем дому долази од гостољубивости, зато то тражим пре свега осталог. Не гледајмо тако једноставно на то што он тражи воду, но се трудимо да схватимо да тај поступак показује истинско милосрђе - да се не даје само оно што се тражи, но да се да преко тога.

И он још не изговори каже Свето Писмо а то Ревека дође[82]и испуни се реч пророка тада ћеш призивати и Господ ће те чути. Такве су молбе племенитих. Пре но што заврше прозбе, Господ их услиши. Стога и ви, када бирате жену не ослањајте се на људску помоћ, и немојте имати никаква посла са женама које тргују туђом несрећом и чији је једини циљ да извуку корист за себе. Ослоните се на Бога. Он се неће постидети да вам буде посредник. Он је сам то обећао: Иштите најпре Царство Божије и све ће вам се додати.[83] И никако не реците: Како ћу видети Бога, како ћу са Њим отворено разговарати?" То су речи маловерних.

Господ све може. Није потребно да нам говори да би нам помогао. Ни слуга није чуо глас, нити је ишта видео. Тек што је стао на студенац и помолио се, каже Свето Писмо а то Ревека, кћи Ватуила, сина Мелхе, жене Нахора, брата Аврамова, дође с крчагом на рамену и беше врло лепа, још девојка, још је човек не беше познао.[84] Зашто спомињеш њену лепоту? Да, би се ти научио значају чистоте, лепоти њене душе. Чедност је дивна, а најдивнија је кад се споји са спољашњом лепотом. Због тога када Свето Писмо говори о Јосифовој чистоти прво помиње лепоту његовог тела: А Јосиф беше лепа стаса и лепа лица.[85] Потом пише о његовој чистоти, како га телесна лепота не наведе на блуд. Лепота није сама по себи нечиста, као што и ружноћа није сигуран пут ка чистоти.

Многе жене које зраче спољашњом лепотом, много више исијавају чистотом. Оне, пак, које се појављују ружне и срамотне, у души су још нечистије, натоварене сваком прљавштином. Није то само природа тела, но и склоност душе да у телу пројави своју чистоту или нечистоту.

Није случајно то што се два пута понавља да је Ревека била девојка. Кад Мојсеј каже: Беше још девојка одмах додаје, још је човек не беше познао. Многе девојке чувају своје тело не оскрнављено, док су им душе упрљане сваком нечистотом. Оне су самозаљубљене, привлаче пажњу многих удварача, очијукају са њима и стално им плету замке. Мојсеј показује да Ревека не беше таква. Она је девојка била и по телу и по души: „Не беше још девојка, још је човек не беше познао." Истина, постоји много разлога да је човек позна: била је лепа, а и обављала је и посао који јој је то омогућио. Да је проводила време у својим одајама, како то девојке данас чине, да није излазила на тржницу, нити се удаљавала од куће свога оца не би било толико разлога за похвалу њене чистоте.

Ревека је, међутим, одлазила на тржницу, јер јој је дужност била да доноси воду сваки дан једном два, или више пута, па ипак ни један је човек није познао. Из тога закључујете зашто заслужује нарочиту похвалу. Девојке које ретко одлазе до тржница, које су ружњикаве и непривлачне, окружене бројним слугама, често се кваре при таквим изласцима. Ова девојка је излазила из куће сваки дан, и то не само на тржницу но и на извор где је виђала мноштво свакојаких људи. Како да се не задивимо онда њеној чистоти која није оскрнављена и поред излазака, лепоте и познанстава са многима, она је сачувала и тело и душу у чистоти, и то боље од оних које су седеле у женским одајама. То је девојка управо онаква какву је свети Павле видео: света и телом и духом.[86]

Она сиђе на извор, и наточи крчаг и пође; а слуга искочи пред њу и рече: Дај ми да се напијем воде из крчага твога. А она рече: На, пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га. И кад га напоји рече: И камилама ћу твојим налити нека се напију. И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свим камилама његовим.[87]

Велико је милосрђе ове жене и велика њена скромност. Учите се овим врлинама угледајући се на њене речи и дела. Видите ли како њена скромност није нарушила милосрђе, а милосрђе не умањи скромност? Из скромности није журила да се обрати непознатом човеку, нити да се упозна са њим. Због милосрђа и гостољубивости, није га одбила и презрела у прозби. Да му је прва притрчала и поздравила га пре но што јој се обратио, назвали бисмо је бестидном и неразумном. И да га је одбила када је од ње тражио помоћ, назвали бисмо је грубом и нечовечном. Ништа од тога није учинила. Нити је због скромности нарушила милосрдност, нити је због милосрђа изгубила скромност. Показала је праву меру ових врлина. Скромност је доказала чекајући да јој се први обрати, а милосрдност помажући му када је тражио. Право милосрђе није када се даје оно што је тражено, но кад се даје преко тога. То што је она дала само воду значи да је само то било у њеној моћи тог тренутка. Милосрђе се не вреднује према вредности поклона, но према могућности дародавца. Господ ће наградити и онога који да чашу студене воде.[88] Он такође каже да су две удовичине лепте веће од осталих прилога.

Речи „брже изручи" и „отрча" показују са каквом вољом је Ревека то учинила. Није показивала безвољност, као да ју је неко натерао на то, нити досаду. Из искуства знамо да то није мала ствар. Често нам се десило да некога са бакљом замолимо да нам за тренутак да мало светла, или некога са водом да нам да воде и он нас није помогао, но се још и наљутио на нас. Она, међутим, није само дала свој крчаг њему да се напије воде, него још и његовим камилама. Због гостољубивости је уложила толики труд и то са љубазношћу. Врлина јој се тако не показује само кроз оно што је учинила но и кроз вољност да чини. Човека је назвала „господару" иако га није познавала, иако га је видела први пут. Њен свекар Аврам није питао путнике „Ко сте ви? Где живите? Куд идете? Одакле долазите?". Он је најпростије показао своје гостољубље. Исто тако ни Ревека није питала: „Ко си ти? Где живиш? Зашто си овде дошао?"

Трудила се да покаже гостољубивост избегавајући непотребну љубопитљивост. Оне који продају накит за злато занима само једна ствар - како да зараде новац од људи, а не какво је њихово порекло. И она је имала само то на уму - како да покаже што веће гостољубље и добије награду за то, како да што прикладније поступи у датом тренутку. Знала је такође да се странци стиде да сами траже оно што им треба. Због тога је требало да покаже извољност, а у исто време и меру уздржљивости, јер ако покажемо сувишну радозналост странац ће се збунити, уплашити и отићи тужан. Због тога она није постављала никаква питања, као што то није чинио ни њен свекар Аврам тројици путника. Он их је угостио како је најбоље умео, а онда их испратио на пут. Тада је ангелима указао гостопримство. Да је био радознао, награда би му била ускраћена. Стога га хвалимо не само због тога што је ангеле угостио но што је то учинио из незнања.[89] Да их је служио са знањем то не би било ништа чудновато. Драгог и важног госта и они најокорелијег срца дочекују срдачно. Има ли онда ишта чудновато у томе ако дочекате некога са почастима знајући да је уважен. Ревека је поступала исто као Аврам. Није познавала човека, није знала зашто је дошао, нити да је дошао ради ње. Мислила је да је неки странац или путник. Награда за гостопримство је утолико већа што је дочекала човека потпуно непознатог тако љубазно, а опет еачувала скромност.

Ревека се није понашала непристојно, бестидно, нити мрзовољно и љутито, но са прикладним достојанством. Мојсеј истиче то речима: А човек јој се дивљаше, и ћуташе, неће ли познати је ли Господ дао срећу путу његову или није.[90]Шта значи то „дивљаше јој се"? То значи да је пажљиво осмотрио како је одевена, како хода, како га гледа, разговара, и све остало, уочавајући тако њено душевно устројство. Но, ни са тим није био задовољан, но ју је ставио на још једну пробу. Пошто му је дала воде да пије, рекао јој је: Чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твојега места за нас да преноћимо?[91] И шта је она учинила? Стрпљиво и полако му је рекла очево име, и није набусито рекла: „Зашто си тако знатижељан? Шта те се тиче мој дом?" Шта је рекла Ревека? Ја сам кћи Ватуила сина Мелшина, којега роди Нахору. Још рече: има у нас много сламе и пиће и места за ноћиште.[92]

Опет је дала више него што је тражено од ње. Прво је тражио воду себи за пиће, она је дала и камилама. Исто се десило и сада, замолио је за смештај а она је понудила и сламу и пиће и много шта друго. На тај начин га је привукла и довела га у своју кућу и тако добила награду за своје гостољубље. Не гледајмо на то као на нешто споредно. Размислимо мало о себи и покушајмо да себе упоредимо са тим људима. Само тако ћемо разумети доброту ове жене. Често нас замарају посете пријатеља и сродника. Ако ли остану дуже од дан -два осећамо се тескобно... Она је довела у кућу потпуног странца и није само била спремна да услужи њега него још и његове камиле.

О мудрости овог човека највише говори оно што је учинио када је ушао у кућу. Пошто су му дали хлеба да једе, рекао је: Нећу јести док не кажем ствар своју.[93] Видите ли како је опрезан и разборит? Онда, пошто су га пустили да прича, чујте како је говорио. Да ли је говорио о томе како му је господар познат и угледан, цењен највише од свих у својој земљи? Истина да је о томе хтео да прича речи му не би недостајале. Уосталом, суседи су Аврама поштовали као краља. Па ипак ништа од тога није рекао. Занемарио је та људска занимања и почео да хвали оно што је много важније од тога говорећи: Ја сам слуга Аврамов. А Господ је благословио господара мојега веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга и слушкиња.[94] Споменуо је Аврамову имовину не да би показао како је богат, но како је волео Господа. Онда је споменуо женика: И још Сара жена господара мојега роди сина господару моме у старости његовој?[95]

Овде је намерно истакао природу тог рођења показујући да је до њега дошло Божијим промислом, а не природним путем. Тако и ви када тражите себи невесту или женика пре свега тражите то јер је Господу мило. Ако има такав благослов све остало долази само по себи. Ако то недостаје, чак и ако има све земаљско добро, оно постаје бескорисно. Да би домаћине спречио да питају: „Зашто не узме жену из своје земље?", слуга је рекао: А мене закле господар мој говорећи: немој довести сину моме жене између ових Хананеја, међу којима живим, него иди у дом оца мојега и у род мој, да доведеш жену сину моме?[96]

Да вам не досадим целом причом, рећи ћу вам крај. Када им је рекао како је чекао на студенцу, како је девојку замолио да му да воде, како је дала више него што је тражио, како је узео Господа за посредника, онда је заћутао. После ове његове беседе више у њега нису сумњали, нити су се колебали. Пошто их је Господ покренуо на то, одмах су му обећали кћер. Лаван и Ватуило рекоше: Од Господа је ово дошло. Нити не можемо казати ни зло ни добро. Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину господара твојега, као што каза Господ?[97]

Ко се томе не би задивио? Ко се не би зачудио видећи како се све изменило за кратко време? Он је био странац, слуга, њима потпуно непознат. Дошао је из далека. Ни женик ни његов отац нису им били познати. Свака од ових чињеница је довољна да се брак спречи. Но, ипак га ништа није спречило. Све се десило лако и спонтано. Са радошћу су му поверили невесту као да им је сусед или дугогодишњи пријатељ. Господ им је био посредник, и зато се све лако одвијало. Ако било шта покушамо да урадимо без Божије помоћи, таман да изгледа лако, брзо ћемо наићи на препреке, тешкоће и безбројне невоље на нашем путу. То значи да ако нас Господ помаже, чак и ако је подухват тежак и неизвестан, све постаје лако и једноставно. Стога нити шта говоримо, нити шта почињимо док Господа не призовемо у помоћ, као што је чинио Аврамов слуга.

Видимо сада како је припремио свадбену гозбу пошто је пронашао невесту. Да ли је са собом повео свираче кимвала, флаута, певаче и плесаче? Не, само је са собом повео Ревеку. Друштво су му били ангели, које је његовом господару обећао Господ и послао им за сапутнике. Невеста је носила круну од благослова, која је вреднија од сваке дијадеме. Није се возила у кочији, но ју је носила камила. Девице старог доба су уз лепоту душе имале и невероватну лепоту тела. Њихове мајке их нису подизале овако како то чине данашње раслабљујући децу честим купањем, мирисним уљима, помадама и другим штетним навикама. Оне су своје кћери улепшавале напорним радом.

Стога је њихова телесна лепота поседовала невероватну свежину, јер је била природна, а не патворена. Због тога су имале и добро здравље. Њихова лепота није била нарушена никаквом болешћу и зато је била изузетна. Труд и рад уклонили су из њих сваку слабост и учинили их здравим. Због тога су оне својим мужевима биле привлачније и драже јер им врлина није красила само душу, но и тело.

Као што видите, тек што је стигла на камили у Аврамову земљу, Ревека је угледала Исака, и скочила са камиле. Схватате ли сада колико је била снажна, видите ли колико је била жилава? Са камиле је скочила. Чистота је тадашњим девојкама давала снагу. И рече слузи: које онај човек што иде преко поља пред нас? А слуга рече: оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.[98] Примећујете ли како се чистота и скромност пројављују кроз сваки њен поступак. Видите ли колико је имала поштовања? И одведе је Исак у шатор Саре матере своје. И узе Ревеку и она му поста жена, и омиље му. И Исак се утеши за матером својом?[99] То што се спомиње да се Исак утешио Ревеком после мајчине смрти, није случајно. Ова нам прича говори и учи нас правој сврси љубави и особинама невестиним које је донела са собом. Ко не би волео такву жену, тако лепу, пуну врлина, гостољубиву, милостиву и љубазну, а у исто време и храбру у души и јаку у телу?

Ову вам причу не испричах да бисте имали шта да слушатеу и шта да хвалите, но на шта да се угледате. Ви, очеви, угледајте се на Аврамову промишљеност, на његову мудрост при избору супруге за сина. Он није тражио новац, ни високородност, ни телесну лепоту, но племенитост душе. Ви мајке, одгајате своје кћери онако како је то чинила Ревекина мајка. И ви младожење када узимате девојку попут Ревеке, правите свадбену гозбу онакву каква је била њихова. Изоставите и плесове, неприличан смех, бестидне говоре, музику и све друго што је ђаволу мило. Нека вам Господ помаже у свему што чините. Ако овако уредите породицу, онда неће бити никаквих растављања, сумњичања за прељубу, љубоморе, свађа и других ружнота. Тако ћемо задобити мир и ред у породици.

Ако све то имамо, задобићемо и друге врлине. Када су муж и жена раздвојени у домаћинству се све окреће наопако и поред тога што се све друго одвија нормално, а када су заједно породица се одржава на окупу и дом цвета упркос насртајима тренутних зала. Ако брак на томе заснујемо, бићемо кадри да и децу васпитавамо на прави начин. Жена која се украси каквим врлинама биће драга и привлачна своме мужу, заувек ће га везати за себе. Тиме ће га још придобити и за помоћ око деце, а и Господњи благослов и заштиту ће добити њихов дом. Када Господ преузме управу над домаћинством, и када се он стара о свему, када децу васпитава, ништа непријатно не може да се деси. Све ће се у кући одвијати по реду ако господари правилно поступају. Само тако ће сваки муж са својим домаћинством (жена, деца и слуге) овај пролазни живот провести без страха и уселити се у Царство Небесно, које нам је свима обећао Господ наш Исус Христос коме приличи свака част и поклоњење са Оцем и животворним Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

[1] Сир.25,1

[2] Сир.40,23

[3] Пост.1,27

[4] Гал.3,28

[5] 2.Сам.

[6] Мт.19,4

[7] Лк.14,33

[8] Рим.13,2

[9] Еф.5,8

[10] Тит. 3,3

[11] Тит 3,3

[12] Рим. 5:7-8

[13] Мт. 28:19

[14] Сир. 11:3

[15] Пост.2,23

[16] Пост.2,24

[17] Јев.2,14

[18] 1.Кор.11,3

[19] Еф. 5,32

[20] 1 Кор. 6,17

[21] Еф. 5,33

[22] Јн. 1,13

[23] Пост. 18,11

[24] 1 Кор. 6,17

[25] Пс. 46:10-11

[26] Јн 16,28

[27] 1 Кор. 7,15

[28] 1 Кор. 14,35

[29] Пост. 14,14

[30] Пост. 14,14

[31] Ис. 18,8

[32] Еф. 6,8

[33] Пост. 16,5

[34] Пост. 16,6

[35] 1 Кор. 7,4

[36] Мт. 6,33

[37] Пост. 3,16

[38] 1 Кор. 4,16

[39] 1 Кор- 5:9-11

[40] 1 Кор. 7

[41] Мт. 5,24

[42] 1 Кор. 6,16

[43] 1 Тим. 6:1-2

[44] 1 Тим. 5:11-12

[45] Дап 5,41

[46] Дап. 20,31

[47] Лк 6,21

[48] Пс. 6:8-9

[49] Еф. 5,32

[50] Пост.2,24

[51] Јев.13,4

[52] 2.Кор.11,2

[53] Еф.5,30

[54] Еф 5,4;4,29

[55] 1 Кор. 10,31

[56] Пс. 2,21

[57] Мт. 9,23

[58] Мт. 25,40

[59] 1 Кор. 7,26

[60] Пост. 12,1

[61] Пост. 14,17

[62] Тит 1,16

[63] Мт. 19,9

[64] Еф. 5,25

[65] Еф. 5,26

[66] Еф. 5,27

[67] 2. Кор. 2, 5-8

[68] Еф. 5,31

[69] Еф. 7,28-30

[70] Јн. 19,34

[71] Јн 3,5

[72] Мт. 19,5

[73] Еф. 5,32

[74] Еф. 3,32

[75] 1 Кор. 7,2

[76] Пост. 24,3

[77] Пост. 24, 6-7

[78] Пост. 24,7

[79] Пост. 24,12

[80] Пост. 24,14

[81] Пост. 15,5

[82] Пост. 24,15

[83] Мт. 6,33

[84] Пост. 24,15

[85] Пост. 39,6

[86] 1 Кор. 7,34

[87] Пост. 24,19

[88] Мт. 10,42

[89] Пост. 18,1-2

[90] Пост. 24,21

[91] Пост. 24,23

[92] Пост. 24,24

[93] Пост. 24,33

[94] Пост. 24,34-35

[95] Пост. 24,36

[96] Пост. 24, 37-38

[97] Пост. 24,50

[98] Пост. 24,65

[99] Пост. 24,67