Свештеници "не узимају" благослов од свештеника без обзира на разлику чина. Као израз поштовања при поздраву узајамно једни другима целивају (љубе) руку. Тако исто чине и архијереји.
Игуманима свештеници такође из поштовања послушања које игумани врше целивају* руку.
У вези обраћања свештенослужитељу и тражења благослова код многих се поткрада грешка у персирању јереја или епископа.
При молби за благослов никада се свештеник, епископ па и патријарх не персирају.
“Оче благослови”;
“владико благослови”;
“преосвећени благослови”;
“свјатијејши владико благослови”;
а НЕ “благословите”.
То је правило и у писаној црквеној коресподенцији.
Такође ако је присутно више епископа или свештеника увек се узима Благослов само од једног и то најстаријег по чину а према другима из поштовања чини се мали наклон.
Многи из незнања при тражењу благослова осењују се крсним знамењем што је такође неправилно. Понекад се чини мала метанија (додиривање земље врховима прстију десне руке савијајући се у струку) при тражењу благослова, као израз изузетног поштовања према ономе од кога тражимо благослов.
Приликом узимања благослова, шаке се постављају као и приликом узимања нафоре, унакрсно, десна преко леве и након крсног осењивања од стране свештеника, прима се његова шака и целива на већ описан начин.
Погрешно је једном руком ухватити шаку свештеника и принети је уснама, као што се чини у опхођењу са дамама!
У женским манастирима, ако је присутан духовник или свештеник увек се прво узима благослов од духовника или присутног свештеника, па тек онда од мати игуманије, као поштовања послушности које игуманија има у манастиру.
Иако се каже "мати благослови" игуманија не прослеђује благослов Господњи јер нема св. Тајну свештенства.
То је израз поштовања службе коју врши игуманија у светој обитељи.
*целив- пољубац из поштовања који у себи не садржи елементе ероса |